"Све прође, па и доживотна" – нова књига Жарка Лаушевића

После успеха књижевног првенца "Година прође, дан никад", пред читаоцима је трећа књига глумца Жарка Лаушевића "Све прође, па и доживотна". Издавач је, као и претходне "Друге књиге", издате у рекордном првом издању од 100.000 примерака, београдска "Хипатија".

Писац Жарко Лаушевић се у новој књизи представља као аутор драматичног штива које спада у врхунске записе дневничке литературе.

Он је 30 месеци у затвору Забела, осуђеник број 28375 кога погрдно зову Глумац и који води своје потресне белешке. Живот на робији је никад предвидив и често невероватан, људи су сурови и неухватљиви.

Жарко је болно искрен у преиспитивању свог удела у кривици због које је лишен слободе, вапи за својом љубављу, Анитом, за децом, за родитељима. Дирљиво је његово опраштање од оца, убедљив је када отказује пуномоћ свом славном адвокату, бриљантан у својој завршној речи на суду.

Колико год признаје кад клоне и кад не види има ли сутрашњег дана, толико је циничан и духовит када за то има повода, па филмски дочарава своје јунаке, међу којима су и колеге које га обилазе, један од њих добри и драги Јосиф Татић.

Књига "Све прође, па и доживотна" је узбудљива документаристичка проза у литерарном ткању која се тешко оставља до последње странице.

"На страницама нове књиге Жарка Лаушевића 'Све прође, па и доживотна' налазимо беспоштедно строго вођене и доследно бележене разговоре са самим собом. Те Лаушевићеве, до суровости прецизне вивисекције сопствене позиције у досуђеној кривици, аутентичном мисаоном оштрином и смелим захватима у само срце чињеница, чине ову књигу изузетном", наводи књижевница и редитељка Виде Огњеновић у предговору књиге.

Без болећивости и без позе

Вида Огњеновић истиче да је снага књиге у томе што је без болећивости, што не замагљује, не мами сажаљење, не позира, већ разоткрива и не узмиче пред суочавањем.

"Због тог сасвим необичног ауторског става, ова би дневничка књига, верујем, прошла и најстрожи избор за листу врхунских у својој књижевној врсти", наглашава Огњеновићева.

"Док слика икону за руководиоца затвора, затим портрете својих родитеља, бележи у дневник да се на чудан начин осећа као да је неко друго биће док то ради, као да није ни овде ни тамо. А онда га неке појаве сурово врате унутар омеђеног круга... У дневник је уписао колико му је значио телеграм Мире Ступице којим му честита нову 1997. годину... али и жал што га нису пустили на сахрану добром и присном старом пријатељу, глумцу Пепију Лаковићу, кога је од милоште звао – 'оцо'", истиче Огњеновићева.

"И још је много тога поверио дневнику на јединствен начин, без патетике, без ламента, без вазда спремне дежурне сузе у грлу и шаржираног ефекта. У целости наводи неке неодољиво згодне догађаје са колегама глумцима који му долазе у посету, дивне очинске разговоре са децом, писма Анити, родбини и пријатељима, као и она која шаље, уз молбе за обнову суђења и друге адвокатске интервенције", закључила је Огњеновићева.

Исто тако уписује понеки аутентични дијалог са затвореницима, као овај:

"Жаре, ти си добар, не ваља ти то."

"Овде су сви добри."

"Нико овде није добар, ти јеси."

"Јок ја. Само се претварам. Дипломирани глумац."

Књига ће бити у продаји од 21. децембра у објектима "Мој киоск" и свим боље снабдевеним књижарама.

број коментара 11 пошаљи коментар
(понедељак, 17. дец 2018, 23:19)
anonymous [нерегистровани]

Čovjek je. Nije robot, a ni svetac.

Eh, da! Toliko toga bih željela reći, a znam da sve ne može stati u ovaj komentar. Žarko, voljeli ga mi ili ne, cijenili ga mi ili ne (kao ličnost, kao čovjeka ili kao glumca) ostavio je dubok trag u jugoslavenskom filmskom stvaralaštvu. Da se nije sve ovo desilo, vjerujem da bi mu samo nebo bila granica. Samo da se nije sve ovo desilo... Zašto se desilo? Zašto su bile baš takve okolnosti? Da li je baš tako moralo biti? Da li je trebalo baš tako? Da li je moglo drugačije? Kako bi bilo ko od nas reagirao da je bio na njegovom mjestu? Vjerujem da bih uradila isto ili slično. Vjerujem, mislim... Ako bih bila dovoljno pribrana da odbranim svoj život na takav način. Da li bih se nakon toga mogla nositi s tim? Ne znam. Svaka čast čovjeku koji je uspio sagledati činjenice onakve kakve jesu, pogledati istini u oči. Ono što je uradio nazvati pravim imenom. Jer, smatram da tek nakon toga možemo pogledati i sebe u ogledalu. Tek tada možemo potražiti čovjeka u sebi. Baš u to vrijeme ubijali smo jedni druge. Radi čega? Radi kakvih ciljeva? Radi kakvih ideologija? Ovaj čovjek je branio svoj život! Oni koji su ubijali radi suludih ideala, a ubili su mnogo više ljudi. Mnogo više djece, žena, koje nisu nasrtale na njih, niti ih životno ugrožavale...ti isti "idealisti" odrobijali su manje od Žarka ili nisu robijali nikako... Da li oni mirno spavaju? Da li preispituju svoje postupke? Gledaju li se u ogledalu? Zašto ne pljujemo po njima? Nismo bezgrešni. Svako od nas nosi svoj krst na ledjima... Žarko, svaka čast. Nekada ste za mene bili sjajan glumac. Nakon pročitane prve dvije knjige, sjajan ste i čovjek. Sretna sam što ste, nakon svega, uspjeli naći smisao života i krenuti tako hrabro naprijed.

(недеља, 16. дец 2018, 20:42)
anonymous [нерегистровани]

@@@ Strasno

Па зар вам чињенице да се ради о 90тим годинама и да су управо у кафани нападнути и малтене испребијани до смрти (док није пуцао из самоодбране) не говоре нешто о томе зашто је носио оружје? Немојмо бити наивни. Човек је реаговао из самоодбране, а не да је упао и пијан пуцао на све око себе - та лаж да је био пијан управо говори све.

(уторак, 11. дец 2018, 06:45)
anonymous [нерегистровани]

1993 su bila sumanuta vremena!

Srbi uvuceni u bespotrebne ratove zbog nekih suludih ideja, ljudi naoruzani na svakom koraku...sankcije...Uh, ne ponovilo se!
Sta je trebao Zarko da radi, da ide da ubija po Bosni i Hrvatskoj da bi bio "junak"? Bilo je dovoljno "Junaka" kod kuce koji su se ubijai medjusobno i iskoristavali nastali haos!

(уторак, 11. дец 2018, 06:18)
anonymous [нерегистровани]

@@@ Strasno

Ни ја немам пиштољ, али да га Лаушевић није имао онда када су га напали, сада би он био тамо где се налазе ти нападачи.
1. Нису Лаушевићи напали ону другу двојицу, него је било обрнуто.
2. Да је имао намеру да их убије, не би чекао да убију бога у њему и у његовом брату пре него што извуче пиштољ. Оружје није носио ни у џепу, ни за појасом, него у торбици, до које је могао и да не досегне у критичном тренутку. Да ли је имао дозволу за ношење оружја или не, у овом случају је ирелевантно. Ако није, могли су да га казне за "неовлашћено итд.". Имао га је, спасао је и себе и брата.
3. Најбоље је да нико не настрада, али ако то не може да се избегне, што се мене тиче, боље је да страдају нападачи. Можда су добили мало више, а можда баш тачно шта су тражили. Осим тога, можда ће после тога неки други потенцијални нападачи два пута размислити пре него што изведу агресију.

(понедељак, 10. дец 2018, 23:47)
anonymous [нерегистровани]

@@ Strasno

А шта ће Лаушевићу пиштољ при руци? Како ја не носим пиштољ у кафану, нити га поседујем уопште, а наилазио сам на свакакве будале и провокаторе у разноразним ситуацијама и гле чуда, никада за живота нисам никога ни огребао, а камоли убио, а нити неко мене. Кад наиђеш на будалу, будеш паметнији, окренеш се и одеш, нити угрожаваш свој живот, нити прљаш руке. Тај Жарко Лаушевић иако је врхунски глумац што је за свако поштовање, није смео себи да дозволи да убије некога. Најгоре од свега је што је сам себи упропастио живот, а сам је крив за то.

(понедељак, 10. дец 2018, 23:10)
anonymous [нерегистровани]

Pa zar on nije

na dozivotnoj robiji koju je potpuno zasluzio.

(понедељак, 10. дец 2018, 19:51)
anonymous [нерегистровани]

@ Strasno

Ако има нечега страсног, то је онда Ваше писаније. Шта је то Жарко Лаушевић носио са собом: шкорпион, хеклер или калашњиков? Или је имао времена да промени оквир, па да испали тих 15 метака?! То не раде ни професионалне убице кад "оверавају" жртве. Где пише да је испалио 15 хитаца? Где пише да је био пијан? Силеџије су саме завиле своје породице у црно. Да нису напали браћу Лаушевић, никоме се ништа не би било десило. Ако неко треба да се покрије ушима и ћути, то су онда овакви коментатори.

(понедељак, 10. дец 2018, 17:54)
anonymous [нерегистровани]

Strasno

Gospodin Lausevic je u crno zavio dve porodice tako sto je u pijanstvu ispalio 15 metaka u ljude. Umesto da se pokrije usima i da cuti do kraja zivota, pise knjige gde kuka nad svojom sudbinom. 

(понедељак, 10. дец 2018, 17:31)
anonymous [нерегистровани]

@Odvratno & Jadno

Ne znam kako bi ti reagovao kada bi ti napali tebe i brata da vas ubiju od batina... Nije da podrzavam ubistvo, ali mislim da je jadno komentarisati nesto, a ne biti u tudjoj kozi, jer ipak to nije klasican slucaj.

(понедељак, 10. дец 2018, 17:12)
Zdrav Razum [нерегистровани]

Odvratno & Jadno

Ubiti čoveka, pa još pisati knjige i na tome zaradjivati ... Odvratno ...