Хуманост у тренуцима највеће туге

"Докторка Емилија и докторка Мина су дошле и рекле: мислимо да имамо срце за Вас. У том моменту је било да ли да плачем, да ли да се смејем. То су заиста изузетно помешана осећања. Радујете се неком свом продужетку живота, а опет тугујете са животом који је то омогућио", прича четрдесетједногодишња Тамара Добричић из Аранђеловца.

Тамара има троје деце. Десетак дана од трансплантације се добро опоравља. Почела је да устаје, ради вежбе, једе, и не престаје да се смеје.

"Овде имам физичку подршку свих сестара, али много важнију – психичку подршку", каже Тамара.

Директор Клинике за кардиохирургију Светозар Путник објашњава да се радило о хитној болесници, која је имала срећу да се, са једне стране појави донор, а са друге стране огромна захвалност породици која је дала пристанак да се трансплантације ураде.

"Урађена је једна трансплантација бубрега на ВМА, једна у Тиршовој и потом трансплантације јетре, рожњаче и срца у Клиничком центру Србије", каже професор Путник.

У Србији нема довољно донора па су многи пацијенти на листама чекања и деценијама.

Многи, нажалост, не дочекају трансплантацију. Иако је Законом прописано да смо сви потенцијални донори, то није много променило ситуацију.

"Измена закона не може да доведе до повећања броја процедура. Управо кроз овакве примере врхунске хуманости и, с друге стране, резултате, када имате младе људе који живе са трансплантираним органима – то ће променити свест грађана", сматра професор Путник.

Трансплантације нема без сагласности породице потенцијалног донора. А то је одлука немерљиве вредности. Зато су многе болнице у Америци, Кини, Јапану, увеле шетњу у част донора.

Особље болнице, лекари и сестре праве својеврсни кордон од болесничке собе до операционе сале, где се обавља последња операција – када се донору узимају органи који значе продужетак живота другима оболелима.

Стоје мирно у тишини, у знак захвалности за велики чин хуманости.