"Математичка гимназија од сна до јаве" – сведочење Милана Распоповића о развоју школе

Развојни пут Математичке гиманзије, дуг више од пола века, својеврсна је историја српског образовања. А расла је од школе-подстанара до школе од посебног националног интереса, од трогодишње средње до шестогодишње – односно гимназије која има и два завршна разреда основне школе.

Најтеже ми је у овој школи био почетак, присећа се дугогодишњи директор Математичке гимназије Милан Распоповић.

"Три ђака и три професора у сталном радном односу. Страх од тога да ли ће опстати. Тада није било као што имамо данас прилику да се дружимо са вама новинарима и нисмо имали никакве шансе да ми то објавимо и направимо атмосферу да се упишу ђаци. На првом конкурсу три ђака, а на поновљена два још педесетак, а планирано шездесет. Стално смо истицали како остависмо радно фино место и дођосмо овде у ову неизвесност. Међутим, године пролазе, Математичка гимназија расте једном космичком брзином и стиже до резултата врхунских домета", истиче Распоповић.

Од тада до данас ученици су освојили више од петсто медаља на међународним такмичењима, а њих 500 постали су доктори наука, у земљи и свету.

"Ја сам ангажовао ђаке својевремено да припремају наше ученике за међународна такмичења. То је највиши ниво интерпретације наставног предмета. И тада су ми се смејали, јер није било начина како га исплатити. То је био велики проблем. Није био проблем у знању и преношењу знања, него како га исплатити. Мој велики пријатељ Радомир Лукић је истицао: 'Распоповићу, ради, и своје идеје спроводи, и овој школи нема зиме'", наводи Распоповић.

Израчунао је да је сарађивао са 14 министара просвете. Актуелном, Младену Шарчевићу, кога познаје три деценије, предлаже: "Он има много велике наслаге прошлости тако да то није лако разрешити. Да бар поштеди Математичку гимназију људи који могу да доносе споља одлуке, а нису ни ушли у Математичку гимназију ни одржали ниједан час".

"Сва тела у овој школи су тела ума и руку и рада колектива школе. Да оставимо стручњацима да раде, онима који су спремни да се жртвују за резултате рада сопственог ђака, јер овде се примењују посебне методе", тврди Распоповић присећајући се како је 29 Јапанаца у време највећих санкција и инфлације десет дана присуствовало сваком школском часу Математичке гимназије.

Наглашава и да је школа колевка информатике. Први компјутер је овде ушао седамдесетих година, указује професорима како да се са ђацима комуницира и како знање да употребе у практичне сврхе.

Указује и на данас отворена питања. Предлог о оснивању интерната у којем би боравили ђаци из унутрашњости, стар пола века, никада није реализован. Друго отворено питање јесте уџбеничка литература, јер због малог тиража издавачи нерадо штампају књиге које су талентима потребне.

Описао је и улицу у којој се школа налази – Улицу краљице Наталије. Она није ни најдужа ни најлепша у Београду, али има "вредност која нема еквиваленцију". Улица је расадник потомства и талената.