Од пастира до академског сликара, уметник необичног живота

Замак на стени што се окомито спушта ка Рзаву, кула чардака између земље и неба, место где је свио своје уметничко и животно гнездо Љубивоје Јовановић. Скрасио се ту после необичног пута у коме је био и пастир и пекар и дипломац прашке академије, после живота по белом свету, пратећи своју идеју да уметник треба да ствара тамо где се испилио.

Идеја је да чувам небо под којим сам рођен и то је проста идеја.Чак и када сам био у Паризу или по холандским градовима, финим, малим галеријама, ја сам замишљао да би и код нас сваки град требало да има један свој мали Лувр, једну галерију", рекао је Љубивоје Јовановић, академски сликар из Ариља. 

За пресек пола века стваралаштва ипак није била довољна само једна галерија за чије се постојање својевремено изборио. Десетине слика различитих формата и мотива, смештено је у три ариљска простора, а опет их је остало и у атељеу.

Од првог дела, које није сачувао, његове слике често изазивају реакције, најчешће политичке елите, било је и забрана, али није правио компромисе било који циклус да је у питању.

А сликао је и записе традиције, словенске митове, често и ангажована дела која полазе од оног што се у тренутку догађа, жигошући зла и несреће, апокалиптичне призоре који су светска свакодневница. Своје стваралаштво у пола века сам види као генетски код.

"Оне моје бродице које сам прво сликао пре 50 година и ове сад, ту се провлачи нека врста романтизма без обзира што ове велике слике делују, неко каже политички, али то су оне романтичарске композиције које су сликали романтичари друге половине 19. века", рекао је Јовановић.

Уметност не раздваја од живота.

У кули, сопствених руку делу,загледан у реку и даљине, ствара - слика и пише. И како каже, иако није добио ниједну награду, ни скупо продао слику задовољан је човек, а његов живот је испуњен увек новим инспирацијама.