Преглед штампе (14.12.2008.)

Београдски дневни листови данас пишу о токовима гаса у Србији, Косову и европском путу Србије, ефикасности Скупштине Србије, око чега се споре српске владике, ...

Ток ка Москви или Бриселу

Гасовод који треба да повеже западну Европу и Русију преко Србије, пробудио је, парадоксално, стару дилему: да ли се, бирајући између сарадње или несарадње са Русијом, наша држава и политички опредељује између Брисела и Москве?

Истовремено, "битка" у вези са продајом НИС-а показала је да ни унутар владајуће коалиције не постоји консензус о питању националног интереса у једној веома битној области, каква је обезбеђивање енергетске сигурности земље.

Потпредседник Владе Млађан Динкић у петак је "прозвао" своје партнере у власти да га нису подржали у одбрани државних интереса током склапања нафтног аранжмана са Русијом. Тако је, на неки начин, послао поруку да остале странке у власти раде против интереса земље.

Исте оптужбе политичких ривала падају у Србији кад год неко практично питање дође на дневни ред, била то концесија за аутопут, потписивање ССП или нешто треће.

Једни увек, наводно, бране националне интересе, а други их угрожавају, и обрнуто. Чињеница је да не постоји чак ни прећутни споразум политичке елите - шта су нам то заиста национални интереси. Тако је поново, овог пута продаја НИС-а уздрмала политичке односе унутар Србије, нарушила односе у владајућој коалицији, али и повампирила поделу на русофиле и европејце у нашој земљи.

Професор Слободан Антонић, политички аналитичар, сматра да је прича о националном интересу у овом случају чиста фасада: - У питању су други интереси - економски, партијски и остали - па не бих падао на ту демагогију - каже он за "Новости".

- У вези са националним интересом, уопште, постоји велика конфузија, а Србија је карактеристична и по томе што постоје значајне медијске и културне групе које раде директно против националног интереса, толико да отворено говоре да су "издајници".

За социолога Милана Николића, у Србији се јефтино сви разбацују фразом о националним интересима, тако да је не треба ни узимати много у обзир: - Ствар је по мени једноставна. Треба да измеримо егзактно имамо ли користи од тога да ступимо у овакав аранжман са Русијом или не.
Све остало су бесмислице. Па и Русији је у интересу да Србија буде део ЕУ, зашто би нас они одвраћали од тога.

Прича о "патриотама и издајницима" тако се изнова вратила на јавну сцену, преко економске позорнице. Сви су у Србији против свих, испреплетано у власти и опозицији, а на нашој земљи поново се ломе оштра копља геополитике.

Очување Косова и ЕУ остају на два колосека

Један од најважнијих зада­така наше дипломатије јесте да питање Косова и придруживање ЕУ остану два раздвојена процеса. Уколико би дошло до пресецања тих путева, нашли бисмо се у изузетно сложеној ситуацији. Очување територијалног интегритета земље представља нашу уставну обавезу и по мом дубоком уверењу то мора остати приоритет. Учинићемо све што је у нашој моћи да не будемо принуђени да бирамо између стратешког приоритета учлањења у ЕУ и урушавања демократског уставног пројекта - каже у интервјуу за „Блиц" министар спољних послова Србије Вук Јеремић.

На подсећање да је владајућа коалиција победила на изборима захваљујући пре свега обећању за убрзано прикључивање ЕУ и на причи о улагању „Фијата" у „Заставу", а да оваква изјава мења те приоритете и у први план ставља питање Косова, министар Јеремић наглашава да се званична политика Брисела о два колосека у потпуности поклапа са нашом и да је у виталном интересу Србије да то остане тако. „Морамо бити успешни у оба", каже Јеремић.

"Мислим да ћемо постати члан ЕУ у рекордном року када се испуни политички услов пуне сарадње с Трибуналом. Једина препрека ка ЕУ јесте питање да ли Србија у потпуности сарађује с тим судом. Лично сам дубоко уверен да је тако. Спреман сам да одговарам на критике да наша регионална или било која друга политика није оптимална, али једино питање за које верујем да не би требало постављати јесте да ли Србија у потпуности сарађује с Трибуналом. Показали смо то врло пластично, и то настављамо да чинимо.

Нажалост, Холандија не сматра тако. Мислим да то није коректна констатација. Ова влада је у потпуности посвећена испуњавању те домаће и међународне законске обавезе. Проширење ЕУ није у овом тренутку, нажалост, апсолутни приоритет за саму ЕУ, али и поред тога, један од најважнијих приоритета Владе у 2009. биће активан рад на испуњавању критеријума за учлањење. "

Дипломатски односи са суседима могли би бити бољи, сматра Јеремић и додаје да "главни разлог за то јесте једнострана одлука једног броја суседа да признају једнострано проглашену независност Косова".

"Одговорност је много више на њима него на нама, али то не значи да у 2009. и наредним годинама не треба да учинимо све да превазиђемо проблеме из прошлости и да помогнемо једни другима да остваримо заједнички циљ - европску будућност."

Посланицима се не ради суботом

Председница Народне скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић прекинула је јуче седницу парламента, после само сат и по од њеног почетка, јер су посланици СРС-а, ДСС-а и НС-а скупштинску говорницу користили само за протестовање што се ради суботом. Ни пауза за консултације није резултирала договором, па ће седница бити настављена у понедељак.

Према речима Славице Ђукић-Дејановић, већина шефова посланичких група је на консултацијама била за то да се седница настави по дневном реду, али се „мањи број њих није с тим сложио", а „наставак рада рекламирањем пословника била би чиста злоупотреба".

У парламенту је јуче требало да се расправља о амандманима на предлог измена Закона о осигурању депозита, међутим, одмах на почетку седнице Драган Тодоровић, шеф посланичке групе СРС-а, рекламирао је повреду Пословника, наводећи да „нема оправданих разлога да се ради викендом". Он је оптужио владајућу коалицију да „кривицу за своју неспособност и унутрашње проблеме сваљује на опозицију тврдећи да она блокира рад".

Ни Милош Алигрудић, шеф посланичке групе, није, како је рекао, видео никакав оправдан разлог да се ради суботом. Он је навео да „унутар владе постоје тектонски поремећаји, она не може да заврши ниједан започети посао, није доставила 15 закона неопходних за процес придруживања ЕУ, нема пратећих закона за буџет и уместо да добијемо агенду како би требало радити, измишља се рад суботом".

Нада Колунџија, шеф посланичке групе ЗЕС-а, казала је да „нико не спори да у земљи постоје проблеми и да влада, суочавајући се са њима, такође, има проблеме". Она је, међутим, одбацила оптужбе да се „владајућа коалиција понаша самовољно и да спроводи тортуру над мањином, овде једна неодговорна мањина врши тортуру над већином". Нада Колунџија је рекла да започету седницу треба завршити јер предстоји „седница о неповерењу влади, на којој ће се подршка влади проверити, на крају крајева, избори су увек решење за излазак из кризе".

Уследиле су реплике, па пауза, после које није било помака, јер је Драган Тодоровић најавио наставак „дебате" по пословнику, а Велимир Илић, лидер НС-а, оптужио је владајућу коалицију да не зна шта хоће. Илић је, како је рекао, изразио жаљење што грађани нису могли да виде како је изгледала седница одбора на којој су Петар Шкундрић, министар енергетике, и Млађан Динкић, министар економије, говорили о енергетском споразуму са Русијом. Према његовим речима, „они су изгледали као да долазе из две државе, збуњени смо - не знамо ко је власт, ко опозиција и ко чије интересе заступа".

Констатујући да има још 60 пријављених за рекламирање повреда Пословника, Славица Ђукић-Дејановић је прекинула седницу, јер „она не би имала никаквог смисла".

Раскол у СПЦ!

Српска православна црква је суочена с једном од највећих подела у својој историји! Само месец и по дана након одлуке Синода СПЦ-а да се одбаци молба патријарха Павла за разрешење од дужности, која је у јавности представљена као једногласна и општеприхваћена, показало се да се о њој, заправо, није ни гласало. Штавише, писмо које је почетком недеље владика захумско-херцеговачки Григорије (Дурић) упутио на адресу свих епископа показало је, између осталог, да поделе и разлике у врху СПЦ-а нису никада биле веће.

Око чега се споре српске владике? Лакше је, можда, навести око чега се у овом тренутку сагласне, а то је, пре свега, да сукоби постоје. Четрдесетак и нешто духовних отаца и мудрих стараца дубоко је подељено кад је у питању избор новог патријарха (за и против), начин избора (гласањем или жребом), деле се и по старосној доби (на млађе и старије), а највише на питањима која се тичу суштинског устројства саме цркве (либерални и конзервативни).

Писмо владике Григорија не само да представља лични обрачун с групом неистомишљеника већ на светлост дана износи и све оне проблеме који се годинама унутар цркве гурају „под тепих" и који сада, очигледно, прете јединству Цркве.

Прихватање новог или задржавање старог календара, разлике у начину обављања литургије, затегнути односи између екумениста који се залажу за јединство свих хришћанских цркава и њихових противника, однос према Косову, световним властима и европским интеграцијама - само су нека питања која у последње време раздиру јединство српских црквених великодостојника.

Верски аналитичар Живица Туцић сматра да би од свих ових подела једино прихватање Грегоријанског календара могло да доведе до раскола у цркви, али и додаје да се о „календарском питању" говори, али га нико заправо и не поставља. По његовом мишљењу, такозвани „новокалендарци" ни у којем случају не могу се сматрати јеретицима и напомиње да православље подноси коришћење двају календара, самим тим што календар „није догматско, већ астрономско питање".

Да последњи догађаји у Цркви неће довести до њеног расцепа, верује историчар Миодраг Јанковић, који каже да је она током историје била и на већим искушењима. У стању у цркви се огледа и стање целе нације, каже Јанковић, па нам је и црква онаква каква нам је и Србија.

Чињеница је, међутим, да савремена историја Српске православне цркве не бележи веће расколе, изузев у два случаја: најпре крајем 19. века када је краљ Милан збацио с трона београдског митрополита Михаила (Јовановића) и на његово место, на потпуно непримерен и неканонски начин, довео митрополита Теодосија (Мраовића). Срећом, раскол је убрзо превазиђен. Митрополит Михаило је повраћен, неканонски актери су смењени, а присталицама тог чина је након покајања опроштено.

Други случај је такозвани „амерички раскол", који је трајао деценијама (од 1963. до 1992. године) и који је нанео велику штету српској цркви и Србима у целини. Наиме, све до 1963. године, на челу јединствене Америчко-канадске епархије Српске православне цркве је био владика Дионосије, под чијом је управом српска црква знатно напредовала (окупљала је највећи број Срба староседелаца и њихове деце, купљен је манастир светог Саве у Либертвилу крај Чикага, изграђен је или купљен већи број храмова у главним центрима САД и Канаде и била је носилац верско-националног живота на тлу Северне Америке).

Међутим, због своје изразите монархистичке политике и отворене привржености Равногорском покрету, Епархија се нашла на удару комунистичких власти из земље. Како јој нису могле лично наудити, тадашње власти су извршиле страховит притисак на црквене великодостојнике у земљи да смене владику Дионисија и Епархију поделе на три дела.

С том одлуком Синода СПЦ-а на челу са тадашњим патријархом Германом, део Срба у Америци се никада није сложио и све до 1992. године, поред званично признатог дела СПЦ-а у Америци, постојала је и такозвана српска расколничка црква. До поновног спајања дошло је великом заслугом садашњег патријарха Павла, једног од најревноснијих поборника „јединства Духа у свези мира".