Београд добија споменике Васку Попи и Јернеју Копитару

Подизање споменика Васку Попи заједничка је иницијатива заменика градоначелника Горана Весића и Удружења књижевника Србије.

Образлажући предлог, Весић је рекао да је Попа један од најзначајнијих српских песника 20. века чија поезија проналази упориште у идентитету српског народа, а песме су везане за симболе Београда.

"Верујем да ћемо на тај начин, као Град, успети да се одужимо онима који су дали допринос култури”, рекао је Весић.

Навео је да у Београду има више хиљада улица које немају име и да је зато покренут широк дијалог да се те улице именују.

Међу њима ће, додао је, бити много писаца и свих оних који су на било који начин допринели развоју културе и друштва, попут Радивоја Лоле Ђукића, Новака Новака и других којих треба да се сећамо.

Васко Попа рођен је у Гребенцу код Беле Цркве.

Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Уписао је Филозофски факултет у Београду, а затим је школовање наставио на Универзитетима у Букурешту и Бечу.

Живео је преко пута познатог београдског парка Ташмајдан и дане проводио у ресторану "Последња шанса".

Оставио је неизбрисив траг у светској поезији збиркама "Кора", "Непочин-поље", "Споредно небо", "Усправна земља", "Кућа насред друма", "Живо месо", "Вучја со", "Рез" и антологијама "Од злата јабука", "Урнебесник" и "Поноћно сунце".

Преминуо је 1991. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. 

Подиже се споменик Јернеју Копитару у Београду

Скупштина града одлучила је и да споменик словеначком лингвисти и слависти Јернеју Копитару буде подигнут на углу улица Палмотићеве и Џорџа Вашингтона у Београду. 

Споменик се подиже на основу међународног реципроцитета, будући да је у Љубљани постављен споменик реформатору српског језика и аутору првог српског речника Вуку Караџићу.

Ово обележје поклон је града Љубљане, а поставља се у занк сећања на пријатељство и сарадњу Караџића и Копитара који су почетком 19. века допринели развоју српског и словеначког језика.

Јернеј Копитар је рођен 1780. године у месту Репње у Словенији, а преминуо у Бечу 1844. године.

Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига.

Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, а помогао је и пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеног на народном говору, односно превео је речи на немачки и латински језик.

Када је Вук Караџић дошао у Беч 1813. године, након Првог српског устанка, написао је књигу о пропасти тог устанка.

Замолио је Јернеја, као цензора словенских књига у Бечу да му је објави. Јернеј то није учинио, али се заинтересовао за рад Вука Караџића, па му је већ наредне године објавио "Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану" и "Малу просто-народњу славеносербску пјеснарицу".

До краја Копитаревог живота, међу њима је владало изузетно пријатељство и борба за народни српски језик као званичан у Србији.

У одбору за подизање споменика, поред представника града Београда, биће и градоначелник Љубљане Зоран Јанковић и Рок Жнидаршич, архитекта и идејни творац будућег изгледа платоар на углу Палмотићеве и Џорџа Вашингтона.