Када је заборав знак за узбуну?

Неуобичајено понашање супруге натерало је Радомира да почне да истражује и да се информише шта би могао да буде разлог томе. Дијагноза – деменција. Одлучио је да је смести у дом, а и он је кренуо за њом да би јој био близу.

"Улазила је у кухињу и пита где је Раде, а моје име је Раде. Ја сам мислио да се она шали, али не. После тога је прошло. А онда је пошла у собу и питала: 'А где су они људи који су становали код нас?' Нису долазили никакви људи, и онда сам видео да нешто није у реду", прича Радомир Атанацковић.

Сродници не реагују увек на време јер не уоче прве симптоме.

"Јако је битно пратити, не плашити се због сваке заборавности, али ако је праћена немогућношћу да се функционише у свакодневним активностима, онда то јесте знак за узбуну", каже Славица Голубовић, специјалиста психијатрије.

Када оболели више не препознаје своје окружење, сроднике, време је, саветују стручњаци, за смештај у дом.

"Није једноставно прихватити када дође у посету мајци, а она га ословљава као да је њена сестра, не препознаје их. Увек радимо на томе да их анимирамо да раде са њима, да их подсећају на неке лепе моменте", каже медецинска сестра Славица Салмадић.

Управница дома за стара лица ГЦБ на Бежанијској коси Ивана Трмчић каже да, поред услуге смештаја и неге, труде се да њихов дан буде испуњен разним активностима, пре свега у погледу и радне терапије и дидактичких материјала.

"Али када говоримо о здравственим моментима, морам рећи да је већина тих лекова на позитивним листама, али свакако да неки комплетнији вид терапије захтева и нека додатна издавања", каже Трмчићева.

Месечно за терапију породице морају да издвоје између 2.000 и 6.000 динара. Проблем су и недовољни смештајни капацитети. Само у Геронтолошком центру Београд збринуто је више од 500 оболелих. На место чека још око 100 особа, из целе Србије.