Каква је будућност жупских пољана

Каква је тешка година била виноградари у Жупи најбоље знају. Нису их заобишле ни киша, ни град када је највише требало сунца. Уложили су много напора и знања да би се на крају ових септембарских дана радовали круни целогодишњег рада. Берба белих сорти је у току.

"Није то квалитет на нивоу 2017. године, али каква је година била – грожђе је изузетно квалитетно", рекао је Милан Спасић из места Тржац.

Приноси су му, каже, око девет тона по хектару.

"Сунце је сад највише потребно да би прокупац сазрео, не може још за 20-ак дана да се бере", додаје Спасић.

Берба је данас немогућа без ангажовања сезонских радника који се плаћају и до 2.500 динара дневно. Некада је било другачије.

Виноградари су испомагали једни друге. У ово време силазили су из села са обода Копаоника и Гоча, где су живели, на питоме Жупске брежуљке у своје пољане – сезонска насељу међу виноградима.

"У њима је пре свега становало вино, основа сваке куће је била подрум, а изнад куће, онолико колико је ко имао могућности правили су смештај где су боравили", каже Иван Брборић, директор Завичајног музеја..

Новица Ћирић из Ракље присећа се како је то некада изгледало.

"Била песма ту до неког доба ноћу, брање, мељање, с мељачама не као данас на струју", каже Ћирић.

"Заложи се огањ у неким оџаклијама, ту се скува грне пасуља. То се спреми за бербу и онда док се све то не обере, среди се подрум и онда се људи спакују и врате одакле су дошли", објашњава Будимир Здравковић из села Борје.

Прве пољане настале су у средњем веку. У Жупи их је било 70-ак, данас остаци 24 у траговима.

Већина их је урбанизована, само једна, Лукаревина, стављена је под заштиту државе пре скоро четири деценије и делимично реконструисана.

Завичајни музеј Жупе, као једну врсту апела надлежнима да нешто предузму, организоваће крајем године у Београду изложбу "Жупске пољане, благо које нестаје" коју ће финансирати Министарство културе.