Дрва која живот значе

Кроз тешке шумске путеве Предраг Чакаревић пробија се деценијама кроз живот. Током летњег распуста заједно са оцем одлази и десетогодишњи Кристијан, који каже да се у шуми сналази као вук.

"Није ми тешко, волим да идем са татом", каже Кристијан.

Предраг је дрвосеча од дванаесте године. Тада је радио са коњем, а дечачке руке спретно су баратале тестером тешком двадесетак килограма.

"Па остао без оца са две и по године, мајка се преудала, оставила мене и сестру. Сестра ми се после разболела, добила рак костију. И онда лечење, мука ни од чега другог паре нису могле да се зараде, сем на овај начин да њу прелечим, бабу да гледам и деду да са‘раним. То ти је. Други начин нисам имао и после сам остао, те наставио да радим, и ето", прича Предраг.

Од малена је навикао да се сналази у животу. Док многи богаташи прокоцкају новац из забаве, он је одлучио да ризикује због живота. Загазио је у дугове да би изградио лепу кућу за деветоро деце, полако је опрема, али је за њега најбитније да деца имају пристојан дом у Миросаљцима.

"Најбитније је да су здрави и прави, све друго ништа није толико битно, све се друго заради. Имам намеру да садим малине, да стигнем децу да запослим и децу полако да раде малине и кромпире и јабуке, да садим да и њих запослим лакши посао, да не иду баш у шуму. И битно је само радити, од рада нешта буде, а од кукања нема ништа", истиче Предраг.

Социјална помоћ од осамнаест хиљада динара није довољна за живот, па су дрва и ћумурана извори прихода за бројну породицу.