Мигранти упознају Врање – уче историју и сећају се родних крајева

У Прихватним центрима у Пчињском округу има око 70 деце и младих миграната, углавном из Авганистана, Ирака и Ирана. Време проводе највише у центрима, а летње дане користе и за упознавање Врања и његове историје. Организатори излета су Центар за интеграције младих и Save the children.

Свакодневним, а већ устаљеним активностима у Прихватним центрима, додали су и нове, кажу много занимљивије. Обилазе знаменитости Врања, упознају историју и културу града, легенде.

"Ово је мост несрећне љубави, Бели мост. Сведочи о љубави Врањанке и Турчина", каже Ебад Хајдари из Авганистана.

Авганистанка Соња Хајдари истиче да до сада нису видели лепоте Врања, јер су стално у кампу.

"Током ових излета разумемо боље историју града, легенде", додаје Соња.

Већина миграната је више месеци у Прихватним центрима који су од градова удаљени по неколико километара. Углавном излазе до оближњих маркета, понекад и до центра, али само уз посебне дозволе.

"Овде сам већ две године са породицом. Врање је јако занимљиво место које доста подсећа на нека места у Авганистану и Ирану. Има и доста зеленила, паркова и то ми се допада", рекао је Сомаје Абдулах.

Марија Хајдари је задовољна јер их у Врању, каже, не доживљавају као странце.

"Увек када идемо у центар сви су веома љубазни, смеше се, деле нам комплименте, посебно мени. Говоре ми стално да сам много лепа", прича Марија.

Врање и Врањску бању посећују и мигранти смештени у Бујановцу и Прешеву.

"На путу до Врањске бање видели смо ромску свадбу која нам је привукла пажњу, јер њихова одећа доста подсећа на индијску, али и на нашу", каже Шурангиз Абдулаи из Авганистана.

Док шетају градом фотографишу се, желе да забележе све што виде, да оставе траг и подсете се на место у коме су боравили. Од фотографија ће направити изложбу коју планирају да прикажу септембра у Прихватном центру у Врању.

број коментара 1 пошаљи коментар
(уторак, 14. авг 2018, 07:23)
Lara [нерегистровани]

Jadni ljudi

Jadni ljudi, drze ih izolovane i zakljucane, moraju specijalnu dozvolu da uzmu da izadju napolje. Pa nisu kriminalci.
Iskreno, toliko mi je tuzno da se prvi put setaju po centru i upoznaju grad dve godine po dolasku.
Nasa zemlja ni Komesarijat za izbeglice pojma nemaju sta ce sa ovim ljudima. Zasto li im casove jezika barem ne organizuju?
Siroti ljudi.