Нови закон о трансплантацији не одузима глас породици

Миленко Стојковић је, гостујући у Дневнику РТС-а, објаснио да је у тексту предлога закона јасно да нисмо сви донори рођењем.

Навео је да претпостављена сагласност заправо значи нешто потпуно друго – да је држава одлучила да упути поруку да, уколико смо донори органа, то је нека врста цивилизацијске нормалности, а не екстремно херојство.

"Уколико нисмо донори, и имамо неки посебан разлог за то, можемо када год хоћемо да то негирамо и то не држави, као што се покушава да се инпутира, него можемо вербално пренети својој породици било када у животу и то је сасвим довољно, јер по смрти за донорство се пита искључиво породица преминулог лица. То је важило и у претходној варијанти законодавства и у овој варијанти и важи и за претпостављену и за информисану сагласност свугде у свету", додао је Стојковић.

Указао је да нас закон ни на шта не тера, већ да нас закон донекле подстиче.

"Чињеница је да нас закон уопште ни на шта не тера и да ми имамо потпуно слободу. Овим законом су такође заштићена сва људска појединачна права и уопште се не ради о томе да постоје некакве репресивне мере, то је будалаштина, ово није репресивна мера, ово је мера која у потпуности чува људске слободе и која само промовише на одређени начин то шта мислимо да треба да се ради", истакао је Стојковић.

Указао је да му је било непријатно када је чуо примедбу на седници Скупштине да се Руска Федерација и Руска православна црква на неки начин противе оваквој врсти законодавстава и тврди да је управо супротно.

"Русија је најрадикалнија у тој врсти решења, не само да има претпостављену сагласност, него је 2016. године Врховни суд Русије потврдио да је правно легитимно оно што 70 година у Русији важи – да чак држава, супротно од онога што ће бити у Србији где породица има прецеденцу, да држава преузима сву прецеденцу над лешом и одлучује да ли ће се од неког узети органи за трансплантацију", навео је Стојковић.

Подсетио је и на нашу историју када је реч о трансплантацији.

"Ми смо чули у Скупштини неке коментаре да је то нешто што је нама непознато, да ми улазимо у нешто што је нама ново. Управо је супротно, 1916. године прва трансплантација течног ткива, јединог организма у крви, урађена је у Србији и од тада је урађено стотине хиљада трансфузија, 1933. урађена је прва трансплантација рожњача у Србији, 1973. прва трансплантација бубрега", навео је Стојковић.

"Потребно да будемо више солидарни"

На питање да ли би сви они који се противе трансплантацији да њима затреба орган или члановима њихових породица то одбили, Стојковић каже да је то тешко питање.

"То је негде сувише хипотетичко питање, тешко је одговорити, али претпостављам да би приличан број њих одлучио да добију трансплантат. То је сасвим природно", рекао је Стојковић.

"Овај закон ништа не мења у следећем контексту – све остаје на вољи грађана Србије и ништа неће уредити ни ново законодавство ако не будемо међусобно солидарни и желели да дамо сагласност да се са наших умрлих сродника преузму органи за трансплантацију", истакао је Стојковић.

Указао је да је најважнија порука да будемо што више солидарни.

"Треба да се стидимо што нам помажу грађани других земаља шаљући, не разматрајући то ко смо, шта смо и да ли им се свиђа било ко од нас појединачно или наша нација, органе за трансплантацију", нагласио је Стојковић.

Објаснио је да је смисао овог закона да у ономе у чему је то могуће из медицинских разлога, тамо где није потребан велики степен сагласности између ткива донора и ткива примаоца, нпр. рожњача, будемо самодовољни, да не зависимо од ЕУ.

"С друге стране, за ткива за које је потребна подударност, макар делимична, то је немогуће за грађане Србије да остваре уколико нема кооперације са светом и за нас је добитак много већи него за оне друге око нас", закључио је Стојковић.