Неопходан катастар клизишта

Када ћемо знати где не треба градити и на какву помоћ државе могу да рачунају грађани који су оштећени услед елементарне и друге непогоде?

Грађевинску дозволу за изградњу куће добили су 1968. године, а решење да се из ње иселе готово пола века касније. Гојко Крњајић са супругом живи у насељу Умка и то у најопаснијој зони активног клизишта. Надлежни су им још пре око три године забранили да ту живе због, како је наведено, опасности по живот и здравље људи и безбедности суседних објеката и околине.

Иако се причало да ће их преселити, због чега су, кажу, предали обимну документацију и платитили бројне таксе, ништа се није померило с мртве тачке. Осим куће која тоне све дубље.

"Кад скувамо рибљу чорбу, не може котлић на сто ако се не подметне с друге стране нешто да се изравна, иначе чорба се излије напоље. Тако исто и тањири. Кад је тишина, стално чујете да негде нешто крцка. А кревети, окрећемо се узбрдо па нам не треба јастук", каже Гојко Крњајић.

Држава нема правни основ да помогне ни њему ни грађанима чији су објекти због клизишта оштећени или срушени пре 2014. године, кажу у Владиној Канцеларији за управљање јавним улагањима, јер су тек од те године, када су нас погодиле мајске поплаве, доношени закони који омогућавају држави да помогне онима који су претрпели штету услед елементарне и друге непогоде. И поред тога, надлежни нису у обавези да помогну.

"Није дејством, деловањем или неделовањем општине дошло до покретања клизишта, према томе не постоји одговорност, а с тога не постоји ни обавеза, постоји хумана људска обавеза државе да изађе у сусрет потребама људи и да им пружи помоћ у којој то држава може", каже Марко Благојевић, директор Канцеларије за управљање јавним улагањима.

Оно што држава не би смела, јесте да озакони објекте који су већ изграђени на клизишту без дозволе.

"Законом о озакоњењу је предвиђено да се не ради озакоњење на клизиштима, међутим, ако неко из локалне самоуправе треба да изврши легализацију, он ако није стручан, не може да зна да ли је нешто на клизишту или није. Локална самоуправа нема довољно стручних људи", наводи Добрица Дамњановић из Геолошког завода Србије.

Зато је неопходно да имају катастар клизишта, а на његову израду чекаће се годинама.

Према подацима Геолошког завода у Србији је у протеклој деценији пописано око 10.000 клизишта. Процењује се да их има готово 30.000. Ако се пописивање настави садашњом брзином, тек за 20 година могли бисмо да сазнамо колико има клизишта у Србији.

"Сигурно да је потребно преко два милиона евра, а што се тиче кадрова Геолошког завода, најмање четири до пет људи је потребно примити да би могли да одговоре том послу. Могли бисмо да рачунамо да би територија Србије била покривена за пет година", каже Велизар Николић из Министарства рударства и енергетике.

Стручњаци истичу да без катастра клизишта Србија не може да има ни тзв. карту хазарда и ризика. А та карта треба да одговори на кључно питање - који су терени у Србији неповољни за градњу, како би у тим зонама била забрањена.