Ужички обућар остаје веран свом занату

За више од шест деценија стажа у обућарској радњи на свега 18 метара квадратних, своје умеће пренео је на 20-так мајстора, међу којима су и његови синови. И док су се, временом, радње отварале и затварале, мајстор Симеуновић остао је веран занату и Ужичанима.

На том месту, у скромном простору, обућарска радња постоји дуже од једног века. Последњих 5,5 деценија, њен власник и најстарији ужички обућар је Живомир Симеуновић, Крушевљанин кога су најпре случајност, а онда војни рок и једна Ужичанка, заувек задржали у граду у коме га сада, готово сви познају и поштују.

"Ја радим и сада од 14 до 15 сати дневно. Ја не умем то да објасним, та жеља, воља, не знам ни ја, каже Живомир Симеуновић.

Некада, почетком 60-тих најмлађи мајстор у Западној Србији, овај занат одабрао је по мајчиној жељи.

"Она кад је била девојка па је долазила у Аранђеловац, онда са леве и десне стране су биле занатлије. Каже, толико је она желела и волела кад види отворене радње, мајстори обућари певају и раде", каже Живомир.

А онда је, са пресељењем у Ужице, послушао и старијег, комшију, опанчара који му је говорио.

"Млади мајсторе, прво купи дућан а дућан ће да купи кућу, немој обрнуто", каже Живомир.

Није се покајао. Вредно је радиo, стекао дућан, кућу, породицу, обућарском занату научио тада заинтересоване суграђане, уз, како каже највежније, увек коректан однос према муштеријама.

"Пуно пута сам остајао ноћу, радим до 12 сати, да би сутра било готово муштерији, да ми она не би замерила, а преварим се па примим више него што могу да урадим. Онда ноћ је ту да то надокнадим", каже Живомир.

И на прагу девете деценије, мајстор Симеуновић ради, каже, с нешто мање снаге и брзине али с истом вољом и спремношћу да обућарском занату научи некога из данашње, додаје, нежне генерације, јер страхује, да би због слабог интересовања, Ужице ускоро могло остати, без обућара.