Зашто пастири из Сакула спаљују вуну

У породици Марјански из Сакула већ шеста генерација се бави овчарством. Тренутно имају стадо од око 400 грла и годишње добију од 700 до хиљаду килограма вуне.

Ручно их сами шишају како би смањили трошкове, јер су им већ пуни амбари вуне коју нико не жели да откупи, иако је цена минимална.

Слободан Марјански, председник Удружења сточара "Овчар" каже да су до пре 10 година мењали вуну за тепихе, а касније су је палили.

"Већ две године стоји код нас, ја сам ове године продао нешто мало за 30 динара по килограму", рекао је Слободан Марјански.

Иако је смањивањем стада последњих година опала и понуда вуне, цена на тржишту није се повећала из једног основног разлога.

Живан Марјански, овчар из Сакула каже да нема главног откупљивача вуне, нема прерађивача да би се правили вунени џемпери и то је проблем. 

"Да постоји фабрика која би то прерађивала као пре, онда би вуна била потребна, сад се одећа увози из Кине и наша вуна је постала вишак, јер вунене чарапе ретко ко носи", испричао је Живан.

Најстарији у породици Марјански, Златоје памти и много боља времена, кад је килограм вуне вредео као килограм сира.

"Биле су задруге. Живео са у Белом Блату и чим ошишаш овцу тај дан предаш вуну и добијеш новац и нема шта да мислиш. Бирали су и онда је пролазила вуна кроз решетке, али и цена је била добра", каже Златоје Марјански, овчар из Сакула.

Упркос свему Марјански неће прекидати породичну традицију, јер љубав према овчарству је велика, а како кажу губитак на вуни успевају да надокнаде продајом јагњића чија је субвенционисана цена 360 динара по килограму, али им је жао што природну вуну нема ко да преради и искористи за квалитену топлу одећу.