Где су границе умесног медијског извештавања о насиљу

Фотографије жртава, деце, породичне куће, детаљан опис злочина данима после почињеног насиља, пуне странице многих новина у Србији. У трци за рејтингом наносе додатну, трајну и непоправљиву штету не само жртвама већ и њиховим породицама. Да се о насиљу пише и извештава, није спорно и може да буде корисно као опомена и превентива. Питање је, међутим, где су границе.

"Крваво јутро на Новом Београду", "Муж упуцао управницу предшколске установе", "Бејзбол палицом претукао партнера бивше жене"... То су само неки од новинских наслова. Уз фотографију најчешће се објављују и име и презиме жртве.

"Апсолутно је то врло стигматизујуће. Отвара негде простор да се о томе прича на неки начин на који жртва то не жели, на начин за који она није дала пристанак да се о томе прича, оставља сигурно психичке последице", каже Ирена Станојевић из Сигурне куће.

Насиље је неисцрпна тема за многе медије. У таблоидном новинарству зачињена је бизарним подацима. Игра на карту изазивања емоција код публике има за циљ опстанак на медијском тржишту.

"Оваквим приступом насиљу медији не да не помажу решавању овог проблема већ напротив, чини се да они додатно отежавају и онако тешку позицију оних који трпе насиље", истиче комуниколошкиња Снежана Бајчета.

Таквим извештавањем крши се и новинарски кодекс у којем јасно пише да новинар не сме да злоупотребљава емоције људи.

"Може се поштовти жртва, могу се поштовати читаоци и озбиљна штампа која држи до себе би морала, да барем новинар зна да оно што не би желео да учини нико њему и његовој породици да он не ради другима. То је тешко подвући јер морал се мења у друштву, знате, и оно што је сада подношљиво и што ми толеришемо у медијима пре 50 година бисмо сматрали за страшан скандал", рекла је Љиљана Смајловић из Удружења новинара Србије.

Постојање судова части и савета за медије у случају таблоида губи смисао.

"Ми сада имамо део таблоида који жели да делује потпуно изван система. Они су се ставили изван закона, они не прихватају ни кодекс новинара, ни чланство у удружењу новинара, ни одлуке Савета за штампу. То је нека врста ‘дивљег запада' и ти таблоиди су се одметнули од оног што је пристојно и што подразумева неки скуп норми и морала", додаје Смајловић.

За разлику од Америке у којој су таблоидни медији врло сурови и где је чак и на суду тешко доказати клевету и кршење кодекса, друштва попут Шведске и Норвешке веома су ригорозна према таквим медијима.

Српском новинарству, тврде познаваоци, недостаје више јавне медијске критике и осуде таквог извештавања.

број коментара 0 пошаљи коментар