Прича о мигрантима и фудбалу

"Фудбал је важан за мене јер волим да играм фудбал и знам да играм фудбал. Могу да дриблам, могу да додајем, могу да шутирам и да трчим. Могу да идем у напад", каже 11-годишњи Назир Нури.

Он 13 месеци живи у Центру за прихват избеглица у Бујановцу. Не сећа се кад је почео да игра фудбал, али се сећа кад је престао.

"У Авганистану сам играо фудбал, али сам био превише уплашен јер су долазили талибани и родитељи су ми рекли да не смем више да идем у школу јер ће ме талибани убити", прича Назир.

Из Мазар-е-Шарифа, града у коме су напади талибана свакодневица, стигао је у Србију. Ту фудбал тренира у локалном клубу БСК Бујановац. Игра и у школи, у кампу. Поред саме игре, важно му је што је на мирном месту.

"Играм са мојим пријатељима и нема свађе у фудбалу. За мене је нормално да тако играмо. Ми смо као браћа, а ако је и девојчица са нама у тиму, ми смо као браћа и сестре, и то је за мене важно у фудбалу", истиче Назир.

Има и скромне снове: Сања о томе да постане фудбалер и да игра управо у БСК-у.

Годину млађи Фазар Маџизада, такође из Авганистана, фудбал је упознао у Србији. Верује да је врло добар играч, а омиљени клуб му је Барселона. Омиљени играч – Меси, а на питање зашто баш Меси одговара: "Зато што је добар играч. Роналдо је најбољи и не свиђа ми се јер је увек најбољи."

Има рецепт како да у будућности он буде број један. "Свако јутро, чим се пробудим играм фудбал", каже Фазар.

Није једини који сања исто. Стотину деце која су играла на турниру који је организовао Уницеф показала су да фудбал има будућност. Навијање на српском, албанском и фарси језику, фер игра деце и сарадња клубова – показују да фудбал помаже и садашњици.

Иако није најважније, ипак треба поменути резултат. Победник турнира била су деца из фудбалске школе "Прешево", док је награду за фер-плеј добио тим деце избеглица из истог града. Наравно, нико није изгубио, јер су самим учешћем на турниру баш сви добили.