Бело Ленче – кад се затворише вратанца за срећу

“Убаво девојче“, чувено по белој пути, очарало је још при првом сусрету младића коме су у Врању тепали Миле-Пиле. Ово је прича о Јелени Стаменковић и Милану Тасићу и њиховој, у песми "Отвори ми, Бело Ленче, вратанца" овековеченој, неоствареној љубави.

У времену када није било телевизије, када је сиров живот био и мука и инспирација у стихове су ушли стварни догађаји и људи који су имали среће да их "туре у песму".

"Отвори ми, Бело Ленче, вратанца" јесте песма о Ленчету и Милету Пилету, то јест о Јелени Стаменковић и Милану Тасићу, који су живели у Врању у другој половини 19. века. 

Јелена - Лена - Ленче, како је добила надимак од миља, била је чувена не толико по својој лепоти, колико по белој пути. Одлазећи у Горњу чаршију да обиђе имање, Милан је у дворишту Косте и Агније Стаменковић запазио "убаво девојче".

Његови одласци до имања бивали су све чешћи, а разговори са лепом Јеленом на капији све дужи. Родила се међу њима права младалачка љубав. Миланови пријатељи су тако о њима испевали песму и убрзо је за њихову љубав сазнало цело Врање.

Пријатељско задиркивање кроз песму само је пожурило Јеленине родитеље, који су се противили овој љубави, да је што пре удају, да "не пукне брука". Миле није могао више ни да види Ленче, а камоли да је сретне. Била је под сталном присмотром родитеља, а затворени прозори и забрављена капија онемогућили су му да је види и издалека. Није могао ни писамце да јој протури, јер је Ленче, као и већина девојака тога доба, била неписмена.

Јелена се, фебруара 1898. године, удала за терзију Косту Стошића. Одселила се са својим мужем у Београд и у том браку родила шесторо деце. Страдала је у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године.

Годину и по дана после њене удаје, оженио се и Милан. Деда га је оженио Љубицом из богате врањске породице.

Не зна се тачна година Милановог рођења. Како је говорила његова мајка, рођен је у години када је било много звезда. Упркос томе, нису му биле наклоњене. Рано је остао без оца, па је мајка бринула о петоро деце. Милан је био најстарији, па га је као мезимца назвала Миле Пиле.

Како би им помогао, Миланов деда, очев отац, преузео је бригу о Милету, тако да је одрастао и стасавао у богатој кући и под будним дединим оком, који је сазнао и за младићку љубав свог унука, на коју ни Ленче није била имуна.

Да љубав не буде заборављена потрудили су се Миланови пријатељи спевавши му песму, а онда је деда покушао да га утеши женидбом са девојком из добре куће.

"Миле је био фин према својој жени, у друштву ју је називао мој каранфил. Био је пажљив према њој, у свему јој је удовољавао, али је она била љубоморна на Бело Ленче... Када би се на некој прослави чула песма, одмах би узимала мужа за руку и одлазила са догађаја", пише професор Момчило Златановић, у књизи "Народно песништво јужне Србије".

Љубица и Милан имали су деветоро деце и брак без трзавица. Ипак, Љубица је умела често да каже: "Да сам знала за Бело Ленче никад се за њега не бих удала". А муж јој се није супротстављао, није се свађао, нити изговарао ружну реч.

Била је најлепше обучена жена у Врању, имала је све, али јој је песма нарушавала брачну хармонију због чега је мужу пребацивала и у дубокој старости.

Не знајући колико је мука нанела Љубици, а желећи да ублажи своју тугу, Јелена - Ленче је намеравала да ожени свог сина Милановом ћерком. Љубица се томе, наравно, успротивила. 

"Једног дана у пратњи Љубичиног и Милановог сина дошао је млади инжењер Михаило Стошић, да запроси њихову ћерку Персиду. Имао је само једну ману - био је син Белог Ленчета. Када је за то сазнала, Љубица је позеленела од беса.

-  Шта?! Ja сaс Бело Ленче као с прију да се љубим? Никад!

Милан је живот провео у Врању. Одрастао је у Погачарској махали, а одлазак у Горњу чаршију, где је срео своју велику љубав, донела му и живот за сва времена. Умро је 1960. године, а на надгробном споменику Милана Тасића на Шапраначком гробљу у Врању уместо правог имена стоји Миле Пиле.

Легенда каже да се песма "Отвори ми Бело Ленче" чула из једне врањанске кафане и на дан Миланове сахране – можда, случајно...

Живот је, како то често бива, Јелену и Милана одвео различитим путевима, а песма о њима је из врањанских сокака, захваљујући "Коштани" Борисава Станковића где је први пут забележена, постала позната и прихваћена.

Број коментара 13

Пошаљи коментар
Види још

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 28. март 2024.
18° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво