Бело Ленче – кад се затворише вратанца за срећу

“Убаво девојче“, чувено по белој пути, очарало је још при првом сусрету младића коме су у Врању тепали Миле-Пиле. Ово је прича о Јелени Стаменковић и Милану Тасићу и њиховој, у песми "Отвори ми, Бело Ленче, вратанца" овековеченој, неоствареној љубави.

У времену када није било телевизије, када је сиров живот био и мука и инспирација у стихове су ушли стварни догађаји и људи који су имали среће да их "туре у песму".

"Отвори ми, Бело Ленче, вратанца" јесте песма о Ленчету и Милету Пилету, то јест о Јелени Стаменковић и Милану Тасићу, који су живели у Врању у другој половини 19. века. 

Јелена - Лена - Ленче, како је добила надимак од миља, била је чувена не толико по својој лепоти, колико по белој пути. Одлазећи у Горњу чаршију да обиђе имање, Милан је у дворишту Косте и Агније Стаменковић запазио "убаво девојче".

Његови одласци до имања бивали су све чешћи, а разговори са лепом Јеленом на капији све дужи. Родила се међу њима права младалачка љубав. Миланови пријатељи су тако о њима испевали песму и убрзо је за њихову љубав сазнало цело Врање.

Пријатељско задиркивање кроз песму само је пожурило Јеленине родитеље, који су се противили овој љубави, да је што пре удају, да "не пукне брука". Миле није могао више ни да види Ленче, а камоли да је сретне. Била је под сталном присмотром родитеља, а затворени прозори и забрављена капија онемогућили су му да је види и издалека. Није могао ни писамце да јој протури, јер је Ленче, као и већина девојака тога доба, била неписмена.

Јелена се, фебруара 1898. године, удала за терзију Косту Стошића. Одселила се са својим мужем у Београд и у том браку родила шесторо деце. Страдала је у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године.

Годину и по дана после њене удаје, оженио се и Милан. Деда га је оженио Љубицом из богате врањске породице.

Не зна се тачна година Милановог рођења. Како је говорила његова мајка, рођен је у години када је било много звезда. Упркос томе, нису му биле наклоњене. Рано је остао без оца, па је мајка бринула о петоро деце. Милан је био најстарији, па га је као мезимца назвала Миле Пиле.

Како би им помогао, Миланов деда, очев отац, преузео је бригу о Милету, тако да је одрастао и стасавао у богатој кући и под будним дединим оком, који је сазнао и за младићку љубав свог унука, на коју ни Ленче није била имуна.

Да љубав не буде заборављена потрудили су се Миланови пријатељи спевавши му песму, а онда је деда покушао да га утеши женидбом са девојком из добре куће.

"Миле је био фин према својој жени, у друштву ју је називао мој каранфил. Био је пажљив према њој, у свему јој је удовољавао, али је она била љубоморна на Бело Ленче... Када би се на некој прослави чула песма, одмах би узимала мужа за руку и одлазила са догађаја", пише професор Момчило Златановић, у књизи "Народно песништво јужне Србије".

Љубица и Милан имали су деветоро деце и брак без трзавица. Ипак, Љубица је умела често да каже: "Да сам знала за Бело Ленче никад се за њега не бих удала". А муж јој се није супротстављао, није се свађао, нити изговарао ружну реч.

Била је најлепше обучена жена у Врању, имала је све, али јој је песма нарушавала брачну хармонију због чега је мужу пребацивала и у дубокој старости.

Не знајући колико је мука нанела Љубици, а желећи да ублажи своју тугу, Јелена - Ленче је намеравала да ожени свог сина Милановом ћерком. Љубица се томе, наравно, успротивила. 

"Једног дана у пратњи Љубичиног и Милановог сина дошао је млади инжењер Михаило Стошић, да запроси њихову ћерку Персиду. Имао је само једну ману - био је син Белог Ленчета. Када је за то сазнала, Љубица је позеленела од беса.

-  Шта?! Ja сaс Бело Ленче као с прију да се љубим? Никад!

Милан је живот провео у Врању. Одрастао је у Погачарској махали, а одлазак у Горњу чаршију, где је срео своју велику љубав, донела му и живот за сва времена. Умро је 1960. године, а на надгробном споменику Милана Тасића на Шапраначком гробљу у Врању уместо правог имена стоји Миле Пиле.

Легенда каже да се песма "Отвори ми Бело Ленче" чула из једне врањанске кафане и на дан Миланове сахране – можда, случајно...

Живот је, како то често бива, Јелену и Милана одвео различитим путевима, а песма о њима је из врањанских сокака, захваљујући "Коштани" Борисава Станковића где је први пут забележена, постала позната и прихваћена.

број коментара 13 пошаљи коментар
(петак, 08. дец 2017, 21:33)
Marija Krstic [нерегистровани]

Potomak

I ja sam potomak porodice Ristic, praunuka Aleksandra, Milanovog sina i Valentine, unuka Tatijane njihove cerke. Vrlo sam srecna zbog otkrica koje nam daje ovaj tekst.Puno toga nisam znala s obzirom da sam prapraunuka. Drago mi je sto citam tekst zajedno sa mojim dalekim rodjacima a opet poticemo od istog coveka.

(четвртак, 07. дец 2017, 22:36)
Jovanka Nikolić [нерегистровани]

Potomci

I ja sam potomak, odnosno praunuka Milana i Ljubice. Unuka sam njihovog sina Aleksandra koji je živeo u Požarevcu. Imao je troje dece i bio oženjen Valentinom, Ruskinjom. Nisam u kontaktu ni sa kim od rodbine, jer dok je deda Aca bio živ kontakti su nekako i održavani, ali s obzirom da sam najmladja unuka bila sam mala i ja se slabo sećam rodbine. Jedino se sećam priče o toj ljubavi i pesme koja je bila posvećena deda Milanu i Lenčetu.

(понедељак, 13. нов 2017, 10:47)
Радица Смиљковић [нерегистровани]

re: kad se zatvoriše vratanca za sreću

Поштована Александра,
Драго ми је да сте се јавили, свака сугестија је важна. Наишла сам у истраживању на презиме Ристић, али нисам успела да пронађем порекло тог трага. Ослонила сам се зато на истраживање проф. Момчила Златановића. Ако поседујете још неку фотогрaфију или занимљивост у вези са вашим прецима и песмом, била бих Вам захвална. Радица Смиљковић, ауторка текста. webdesk@rts.rs

(недеља, 12. нов 2017, 23:57)
anonymous [нерегистровани]

Prekrasno!

Predivna ljubavna priča, ali kao i svaka prava ljubav, tužna

(недеља, 12. нов 2017, 21:40)
anonymous [нерегистровани]

Mislim

Ovakve lepote i ljubavi nigde nema na svetu kao sto je nekad bila u Srbiji. Hvala autoru teksta. Nemogu da se otmem osecanju i nostalgiji za ta nasha stara vremena i lepote nashe proslosti.

(недеља, 12. нов 2017, 20:00)
anonymous [нерегистровани]

Divan tekst

Divan tekst. Jos slicnih svakog dana, manje politike. Hvala

(недеља, 12. нов 2017, 18:59)
anonymous [нерегистровани]

Ipak

Ljubica je bila lepša.

(недеља, 12. нов 2017, 16:39)
anonymous [нерегистровани]

Kom

Kakav trijumfalan iskorak iz dnevnopolitičnih tema ovom predivnom pričom o nekoj Srbiji iz prošlosti i njenim divnim ljudima koji kao i njihovi mladalački snovi žive zahvaljujući jednoj pesmi.Moje najdublje poštovanje za autora teksta.

(недеља, 12. нов 2017, 16:23)
Воронцов [нерегистровани]

Добро је рекла да је све остало као што беше,

Отишла је Ленче, а остали су други...Остали су вероватно и људи са тим презименом.Занимљиво познавао сам девојку из тог краја са истим презименом, беше лепа као и Ленче.

(недеља, 12. нов 2017, 16:07)
Aleksandra Hadži Nikolić [нерегистровани]

kad se zatvoriše vratanca za sreću

Kako sam ja potomak Milana I Ljubice, kako su oni moji pra nana i deda, roditelji moje nane Zorice majke moje majke, moja je dužnost da ispravm neke sitne greške, uz dužno poštovanje autora. Milan(Mile Pile) prezivao se Ristić, njegov otac se zvao Tasa pa se zato prezime Tasić provlači kroz neke zapise, zna se tačan datum njegovog rodjenja 1877god. i na spomen ploči ne piše samo Mile Pile urezano je njegovo puno i pravo ime i prezime. Hvala!