Полемика о споменику Зорану Ђинђићу

Живковић је, гостујући на Н1, рекао да је срамота демократа након 2003. године што Зорану Ђинђићу до сада није подигнут споменик.

"Мој пријатељ академски вајар је урадио споменик Ђинђићу и понуђен је као поклон Београду двојици бивших градоначелника – (Ненаду) Богдановићу и (Драгану) Ђиласу", навео је Живковић, и онда су, како је рекао, неке комисије одлучиле да то није добро.

Он је нагласио да "га боли" што Ђинђићу споменик диже власт чији су се, како каже, представници радовали што је убијен.

Коментаришући идејно решење за споменик, он је оценио да "Ђинђић својим делом и ликом не заслужује да буде део експеримента који ће бити неуспешан".

Градски менаџер Горан Весић рекао је да је добро што се чуло од Зорана Живковића да бивши градоначелници Београда из ДС-а нису желели да подигну споменик Зорану Ђинђићу, али Живковићу замера што то није рекао док су они били на власти. 

"Ова изјава јасно показује како су се Борис Тадић и дружина Ђилас, Шапић и Шутановац односили према Ђинђићу, односно колико су га злоупотребљавали и користили само за политичку промоцију", рекао је Весић за Танјуг.

Додао је да Живковић није рекао зашто је ћутао да нико неће да подигне споменик Ђинђићу, "док су Тадић и његови другари Ђилас, Шапић, Јеремић и Шутановац били на власти". 

"Подизање споменика Зорану Ђинђићу на предлог председника Републике Александра Вучића је цивилизацијски искорак у нашем друштву. Овај чин је знак поштовања према човеку који је убијен. Тадић, Ђилас, Шапић и Шутановац то поштовање нису имали. Вучић га има и то је делом показао за разлику од њих", рекао је Весић.

Идејно решење за споменик убијеном српском премијеру Зорану Ђинђићу, извијена стрела, која је у једном делу неповратно прекинута, али лети у висине, аутора Срђана Бајића, изазвало је и бројне, подељене коментаре на друштвеним мрежама.

Аутор првонаграђене скулптуре је Мрђан Бајић, а сарадници су вајар Предраг Кешељ, архитекта Петар Саздановић, историчар уметности Марина Андрић, аутор звучне инсталације је Биљана Србљановић уз сарадњу са дизајнером звука Добривојем Миљановићем и Владимиром Ризнићем.

Србљановићева објаснила зашто стрела као споменик Ђинђићу

Коауторка споменика, драматург Биљана Србљановић, на полемику је реаговала текстом за портал Пешчаник, у коме између осталог наводи да у покренутој дискусији Србима "промичу битне ствари". 

"Док ви дискутујете о Вучићу, Весићу, вајарској естетици, положају споменика и његовом изгледу и зашто није леп као на гробљу, промичу вам битне ствари, Срби моји", наводи Србљановићева, додајући да, што се ње тиче, "стрела може и у шупу".

Она у тексту наводи пример из историје Београда, када је тадашњи градоначелник Коста Кумануди скулптуру Победника "извукао из шупе на Сењаку у којој су се чувале поломљене цеви и неки гвожђарски отпад" и поставио је на Теразије.

Тада се поводом Победника и његовог места на Теразијама повела полемика у јавности о његовом естетском, моралном и националном значају, где је "Мештровићевог Победника аргументовано бранила плејада тадашњих интелектуалаца".

Ипак, под притиском јавности одлучено је да овај споменик буде премештен на Калемегдан "на висину од седамнаест и по метара не зато да се што боље види, већ да се види што мање".

Тај потез тадашње градске власти описан је у тексту Србљановићеве као "пораз београдске општине и модерног духа Београђана" и доказ "да конзервативизам често уме да буде разоран за савременике, што историја непрестано потврђује".

Србљановићева прави паралелу између овог догађаја из историје Београда и полемике коју већ сада изазива споменик Зорану Ђинђићу, а који је замишљен као "извијена стрела која је у једном делу неповратно прекинута, али ипак незаустављиво лети у висине". 

Она је и ауторка текстуалног образложења предлога за изглед споменика где наводи да је "стрела универзални симбол за правац и смер", док "прекинута, извијена стрела јасно евоцира трауму која ову стрелу (мисао, правац) само за тренутак омета, али је никада не зауставља".

Посетиоци споменика моћи ће да чују и мисли покојног премијера путем звучне инсталације која "полази од основне идеје унутрашњих гласова пролазника, мисли које беже и које се мешају, које надгласавају и надјачавају једне друге, које збуњују и скрећу са стреловитог пута".

Како наводи Србљановићева, тек када се посетиоци приближе скулптури, "почињу да разазнају познати глас са познатим реченицама" док "из другог нивоа добро скривених и обезбеђених звучника, који се налазе у горњем делу прекида стреле, са унутрашње стране, допире глас Зорана Ђинђића".

Читава скулптура и звучна инсталација, објашњава Србљановићева, поставља питања: "Шта сам ја учинио? Шта сам могао да учиним? Шта нисам чуо, разумео? Да ли сам могао нешто да променим? Шта сам пропустио да слушам и разумем и зашто ми се то догодило? Зашто то не урадим сад? Како то могу да урадим сад?"

Речи и реченице које ће се чути путем звучне инсталације представљају оно што је Ђинђић говорио "када није био уроњен у дневнополитичке изазове".

Те реченице, наводи Србљановићева, биће "сведочење о овом човеку као о великом мислиоцу и аналитичару свог времена", а обухватиће "сва обележја наше културе, менталитета, нашег друштва у целини".

Један инсерт из звучне инсталације обухватиће реченице попут "Кажи људима истину", "Најлакше је негде се попети и онда пљуцкати на остале", "Морате да се умијете хладном водом, ако не помаже, да се истуширате хладном водом", "Да почистите своју кућу и буквално, а и метафорички", "Традиција је траг кочења", "Спаваћете кад будете у пензији, и ви сте млад човек, ја вам кажем, гледајте у будућност", "Гледајте у будућност и тамо ћемо се састати ви и ја".