Ђаци пешаци, кроз шуму до школе

После летњег одмора, поново устајање у зору, све чешће измаглице планинског јутра, километри пред њима и од ове године, на путу до школе – ново друштво.

Од суседног села и првих и јединих комшија, са троје Аврамовића, уз подршку најстарије и најискусније Тамаре, до школе креће и двоје предшколаца.

"Ја бринем, ја их чувам, морам тако. Обично причамо нешто, проверавамо шта смо учили у школи и то", каже дванаестогодишња Тамара Аврамовић.

Све до првих киша и снегова, скоро двочасовно путовање низ планину, до шест километара удаљене школе, за њих је уобичајена школска активност, а за родитеље свакодневна брига и страховање за безбедност деце.

"Овај пут је кроз шуму и страх нас је да децу пошаљемо саму. Има вукова, има свега, дивљих керова, нема народа, прође неко у седам дана једном туда", каже отац једног од ђака Далибор Ђондовић.

Тамарин отац Бошко Аврамовић каже да, када има времена, прати ђаке.

"Посебно кад су кише, јесен кад је, зима је врло тешка, снегови су овде велики. Овде и до два метра снега зна да падне, а путеви се не чисте", истиче Аврамовић.

И ма какве изазове током двочасовног путовања пред собом имала, ова дружина, без знакова умора, до школе је већ спремна за песму и нова сазнања.

Шестогодишња Ђурђина Ђондовић у школи највише воли да пева песмице, а десетогодишњи Немања Аврамовић каже да је теже вратити се кући из школе него да се до ње сиђе.

"Сви наши ђаци пешаци дневно пређу од три до десет километара у једном правцу. То су јако вредна деца, одговорна и редовно долазе на наставу", хвали своје ђаке учитељица Бојана Шарац.

Ни тежак ранац, ни пешачење и страхови, за њих нису препреке. На путу до знања успешно их савладавају уз, како кажу, углавном одличан успех.