Још један важан корак у животу мале Лане из Шапца

Њени кораци за нас су као од седам миља, сањали смо и надали се оваквом септембру, кажу родитељи, испраћајући првака у школу.

Ланина радост и срећа иста је као код других седмогодишњака.

"Добила сам и ранац и патике и много волим школу, зато што сва деца крећу у први разред и ја крећем у први разред", каже Лана.

Пре три године ходала је само на коленима. Једна интервенција у Русији, две операције у Америци, сталне вежбе и живот између болнице и терапија био је њен пут до првог самосталног корака.

"Тај тренутак среће на њеном лицу ја вам не могу описати, а она као да каже: 'Тата, види ме, ја идем сама.' Заиста, то је нешто што бриди у грудима", присећа се отац Марко Јокић.

Већину другара из одељења Лана је упознала у предшколском. Математика јој је омиљени предмет, а степенице лако савладиве уз учитељицу. За ђачке кораке Лана има подршку целе школе.

"Кад треба, скинемо јој ранац, померимо столицу, дружимо се са њом и сви јој помажемо", рекла је ученица првог разреда Неда Радовановић.

Учитељица школе "Јеврем Обреновић" каже да се Лана фантастично уклопила у одељење.

"Од ње можемо много да научимо и о упорности, и о истрајности, и о храбрости", истиче учитељица Катарина Гајић.

Прва слова, бројеви и домаћи нису јој проблем. Лакше су јој и терапије јер сада може да вежба и кроз игру са братом Костом.

"Прошли смо јако тежак пут, било је свега, било је доста туге и не тако лепих момената. Коначно онако можемо да одахнемо, коначно нам је срце пуно, Лана сама иде у школу, са својим другарима, са својом генерацијом, сама улази у школско двориште, огромна је срећа", каже мајка Сандра Јокић.

Лана је са свима који су помогли да направи своје кораке хтела да подели и додатну срећу.

"Научила сам да скачем, да возим бицикл, да пливам и да гњурим", усхићено каже Лана.