Мали Југослав једини предшколац у Горњој Белој Реци

До шест километара удаљене школе довезли су га родитељи, а испред ње, уместо старијих другара, добродошлицу му је пожелела учитељица.

Кратко упознавање, збуњеност и страх од непознатог, у лепој и светлој учионици школске зграде обновљењене 2000. године, заменила је искрена, дечија радост због ђачког прибора.

"Радим већ пест година у овој школи. У почетку је ту било десетак ученика у сва четири разреда, плус предшколци. Данас је, нажалост, ту један ученик. Шта ће даље бити и како ће се развијати школство, бар у овој школи, неизвесно је", прича учитељица Ивана Гредељевић.

У ишчекивању друштва, Југослав ће се привикавати на школу, учити како се правилно седи, држи оловка, црта и пише и то у школи у коју је његов отац стизао пешке, и у друштву другара.

"Било је 40 ђака у школи када сам ја ишао. Радиле су две учитељице, биле су обе учионице пуне. Било је пуно деце, а ето шта је сад, дошло време да нема више ко да иде у ту школу", прича Милан Ремовић.

Југослављева мајка Љиљана Ремовић објашњава да од куће до школе има шест километара, а до Јасенова осам.

"Ове године мора овако да прође – да га возимо и да га чекамо, враћамо, јер он не може сам", додаје Љиљана.

У три издвојена одељења у матичној школи у Јасенову, која је некада радила у две смене и имала интернат, наставу сада похађа 35 ђака и петоро предшколаца.

Уз нову организацију и погодности за децу и родитеље, како кажу, настојаће да сачувају одељење у Горњој Белој Реци и ускоро доведу друштво за Југослава.