И даље превише баријера пред особама са инвалидитетом

Прописи би да избришу препреке, свакодневица их поставља. Иако је у јавном градском превозу забрањена дискриминација особа са инвалидитетом, многа возила им нису прилагођена, а ни саобраћајнице. И прагови институција неретко су препрека до остваривања основних права.

"Центри за социјални рад су рецимо институције које су врло важне за остваривање многих права када говоримо о овој категорији, а највећи број центара у Србији апсолутно није приступачан. Готово нигде не можете отићи у канцеларије које се налазе на спрату, а готово свуда су канцеларије на спратовама. Такође, не постоје тумачи за знаковни језик. Ту је и проблем са документацијом, са потписивањем уколико се ради о човеку који не види", каже Иванка Јовановић из Националне организације особа са инвалидитетом.  

Дуг је списак органа јавне власти који упркос закону, не руше физичке и комуникације баријере у односу са особама са инвалидитетом. Тако ни данас, после 11 година од доношења Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, они немају једнаке могућности у остваривању бројних права, попут права на образовање, здравство, запошљавање, културне и спортске садржаје.

То потврђује и најновији извештај поверенице за заштиту равноправности у коме се наводи да за две трећине особа са инвалидитетом већина институција није приступачна.

"Треба узети у обзир да то у неким случајевима изискује већа новчана средства и да због тога треба направити свеобухватан план како да се ово питање реши. Извештај Европске комисије у потпуности је идентичан као и наш извештај и наше препоруке да се овом питању отклањања баријера треба приступи систематски", каже повереница за заштиту равноправност Бранкица Јанковић.

Особе са инвалидитетом са потешкоћама се сусрећу и када би да изврше обавезу, рецимо да плате рачун. Од 1.685 пошта, тек 638 нема физичке баријере, показују подаци тог предузећа. 

"Израда једне рампе кошта 250.000 до 350.000 динара, тако да ми сваке године буџетом предвиђамо по шест, седам рампи за особе са инвалидитетом. Ми за сада немамо лице које познаје знаковни језик", каже Срђан Јовановић из "Пошта Србије" .

Ни у државним органима ситуација није много боља.

На пример, у Немањиној 22 до 26, где су смештена многа министарства, постоје рампа и лифт за особе са инвалидитетом, али, како нам је речено, ниједан тоалет у згради им није прилагођен. У случају да орган јавне власти није приступачан, особе са инвалидитетом закони упућују да се жале Повереници за заштиту равноправности или да правду потраже на суду.