Манастир Рујно, постојбина прве српске штампане књиге из 16. века

Можемо само да замислимо монаха који у студени манастирских здања, уз воштаницу резбари слова на 250 дрвених плоча. Тих мрачних година под турском влашћу, Јеванђеље је носило окрепљујућу реч божју, а монах Теодосије био одлучан у намери да је умножи и шири сведочећи о трајању једне културе и народа.

"Мислим да језа културу нашег народа, то изузетно велика вредност, изузтно богатство, на шта би ми сви требали много да обратимо пажњу, ако нам је стало до наше историје, до наше културе", наводи монах Теодосије, игуман манастира Рујно.

На крају Јеванђеља је скромни монах Теодосије записао: "Молим се браћо, вама, или ви који будете читали, или преписивали, исправљајте, а не куните, зарад Бога и своје душе. Јер ово није писао Дух Свети, ни анђео, већ човек малоуман и слабомоћан. И штавише - сам".

У рујанској штампарији су, према досадашњим сазнањима, те 1537. године настала четири примерка Јеванђеља, на 301 страни, на папиру увезеном из Венеције.

"Претпоставља се да је то, можда, рађено и три године - штампање. Манастир је радио до 1576. године, када је запаљен", наводи Радивоје Папић из Народног музеја Ужице.

Професор Илија Мисаиловић, хроничар ужичког краја наводи да је Мирослављево јеванђеље прва писана књига у Србији, а Рујанско четворојевађеље прва штампана књига у Србији.

"Е сад замислите, једно је писати руком слова, а друго је на дрвеној дасци, урезивати у огледалу слова и штампати књигу", објашњава Мисаиловић.

У брдима изнад Ужица, на обали Ђетиње, трагови манастира Рујно су били видљиви све до 19. века. Пре четрдесетак година потопиле су их воде језера Врутци, али је песник Љуба Симовић, за нови храм Рујански, на узвишењу изнад језера, лепо записао: "Оно што сведочи да је постојало, и да је било свето, место ово, није ни стуб ни камен, него слово."