У Србији максималну казну затвора служе 82 осуђеника

У Управи за извршење кривичних снакција Танјугу је речено да у Србији тренутно ову најстрожију казну служе 82 осуђеника, међу којима нема жена.

Смртна казна у Србији је примењивана од настанка модерне државе 1804. до 2002. године, када је у фебруару 2002. измењен Кривични закон тако што је из њега избрисана смртна казна.

Последње погубљење стрељањем извршено је 14. фебруара 1992. године, а последње смртне пресуде су изречене 2001. године.

Важећим Уставом из 2006. године прокламовано је да је "људски живот неприкосновен и да у Републици Србији нема смртне казне".

Након укидања ове врсте санкције за најтеже злочине, тачније кривично дело – тешко убиство, закон је прописао казну затвора од 30 до 40 година.

Међу осуђенима на максималну затворску казну има класичних криминалаца, припадника државне безбедности, као и оних који су починили најгнусније злочине над људима и децом.

Од плаћених убица ту је Жељко Миловановић који је осуђен због убиства хрватског новинара Иве Пуканића и његовог сарадника Нике Франића у Загребу 2008. године.

Међу онима који су деловали из неких других интереса и учествовали у ликвидацијама важних политичких личности ту су некадашњи припадници Државне безбедности – Радомир Марковић и Милорад Улемек Легија, као и неколико припадника Јединице за специјалне опрерације.

За тешке злочине над децом на 40 година затвора осуђени су Драган Николић Чомбе (52) који је брутално убио Тамару Ивановић (13) у новембру 2005. године у Падинској скели, затим Малиша Јефтовић који је своју пасторку Катарину Јанковић (3) претукао на смрт у јулу 2005. године у Звездарској шуми.

Протеклих година осуђени су и монструми као што су Драган Ђурић из Сурчина који је у ноћи између 25. и 26. јула 2014. године отео, силовао и убио 15-годишњу Тијану Јурић из Суботице, а ту је и Дарко Костић који максималну казну служи због силовања и бруталног убиства 14-годишње Иване Подрашчић у јулу 2014. године.

Последњи осуђени на ову казну је Владица Рајковић из Вратарнице код Зајечара, коме је Апелациони суд у Нишу прошлог месеца потврдио казну због силовања и убиства трогодишње Анђелије Стефановић.

Сви они своје казне служе у најстоже чуваним затворима у Србији као што су пожаревачка "Забела", КПЗ Београд, познат као "Нова скела" и КПЗ Ниш.

У Управи кажу да сви осуђеници без обзира на висину казне, према Закону о извршењу кривичних санкција имају право на посету два пута месечно.

У посету им може доћи супружник, деца, родитељи, усвојеници, усвојитељи и остали сродници.

У зависности од понашања на издржавању казне и строгости затвора у коме казну служе могу имати и друге бенефиције, па затворске ћелије махом деле са другим осуђеницима.

У Управи кажу да смештај са другим лицима није условљен висином казне, те да ћелију могу делити и са осуђеницима који издржавају мање казне.

Ипак и поред бруталности које су извршили и ови осуђеници имају право да после одслужене две трећине затворске казне од суда молбом траже условни отпуст.

Они, сходно закону, могу после 26 година и осам месеци проведених иза решетака на условну слободу, али таквих случајева за сада нема, па се ни не зна како ће судови на такве захтеве одговарати.