Туга у Ветернику, сећање на живот који никада неће бити исти

На подручју Новог Сада, уточиште је пронашло више од 40.000 прогнаних Срба из Книна, Обровца, Слуња, Војнића, Вргинмоста, Петриње и других места – углавном у Ветернику који је тако постао највеће насеље у којем живе српске избеглице из Хрватске. Сећања на "Олују" не бледе, а пут повратка у завичај за њих је и даље ровит.

Са сликом убијеног брата Михајла, који је тек у марту ове године сахрањен, Ана Рајшић из Горње Бачуге код Петриње сведочи о голготи коју је њена породица доживела у "Олуји" 1995. године. Тада им је, каже, све одузето – имовина али и живот, који више никада неће бити исти. Гледа патњу својих родитеља који су од тада као живе сенке.

"Туга док дишем, ништа се не може заборавити, поготово то што њега нема. Све остало је мање важно. Он је био стуб наше породице, нема га више. Деца сирочићи, родитељи сами, све изгубљено, све спаљено, повратка нема", прича Ана.

Подручје Петриње је било место у којем се пре рата лепо живело, сви су радили, каже Јанко Вилус. У "Олуји" му је убијен брат Лазар. После тога за њих није било живота у Петрињи.

"Сећање на ту избегличку колону је заиста болно. Гледајући и опраштајући се са Банијом мислио сам да ли икад више... Тај задњи поглед је био тужан и јадан. Народ иде у колонама, стока гледа из дворишта, неко ју је распустио, неко није, остају празна дворишта, остају њиве, обрађено, све је било култивисано. И једноставно, под притиском минобацачких граната, под притиском једне војске која је наступала организовано, ми смо се повлачили неорганизовано. Пре 'Олује' у Петрињи је живело 64 одсто Срба, а остали део су били Хрвати", сећа се Јанко.

На лицима избеглих Срба из Крајине, у Ветернику код Новог Сада, урезан бол. Патња која траје 22 године, кажу, не престаје.

"Сећам се колоне, тог дана смо избегли, син ми је тада имао 17 дана кад смо бежали. Молио сам Бога поред онога што смо видели само да извучемо живе главе и да дођемо некако до Србије. Не бих пожелео ником тако нешто, било које да је нације и вере", каже Невен Љубичић из села Крупа, Обровац.

Његов син Дејан каже да му је завичај у срцу. "Идем у свој завичај, иако сам имао 17 дана, јер то је и даље у мом срцу. Тамо сам рођен иако нисам тамо одрастао, и даље га посећујем, увек ће бити у мом срцу", каже Дејан.

Они који су се вратили у Хрватску тешко живе, немају школе, без посла су и не могу лако да врате у посед своју имовину па чак ни лична документа.

број коментара 4 пошаљи коментар
(петак, 04. авг 2017, 16:12)
Dalmatinac [нерегистровани]

Povratak

Kakav povratak pa od nule opet. Po svjetu smo se snasli I skucili imamo stabilan posao a sto od tog ima tamo. Samo bi mi trebalo da djeca dolaze iz skole sikanirana od hrvata I ulicom da me copor sustize da bi me pljuvao sto sam cetnik. Dozivio sam to. Prisjetie se samo Zadarske kristalne noci. Daleko im kuca od moje.

(петак, 04. авг 2017, 12:46)
007Bond [нерегистровани]

СамоСлога

Највећи проблем око свега овога (22 године касније) је тај што су подручија САО Крајине празна, и што у њима живи старо становништво, а млади су у Србији, или Републици Српској, или по свету...А без младих нема будућности, и нема оживљења Крајине....И битно је да имамо што више пријатеља у свету...И тек онда ћемо моћи утицати да српске куће и имања по свим деловима Крајине оживе, и тек онда ће Хрвати бити блокирани у смислу да више не могу да утичу на НЕповратак младих Срба на своја вековна огњишта... – И то треба да нам буде циљ у будућности!!! 

(петак, 04. авг 2017, 10:31)
anonymous [нерегистровани]

Hrvatska to već nekoliki puta ponavlja

Nikad zaboraviti i nikad oprostiti!!!

(петак, 04. авг 2017, 10:23)
anonymous Lala [нерегистровани]

A sta još reći ,

Svaki komentar je ovde suvišan , slike govore više od 1.000 reči .