Може ли се живети од узгајања печурака?

Прве гајене печурке у Јошаници код Жагубице никле су пре 26 година. Сада се њиховом производњом бави шест породица из овог хомољског села. Недељно испоруче и до десет тона шампињона у Ниш, Зајечар, Бор, а највише у Београд.

"Ово је посао који захтева свакодневни рад. Морате бити присутни малтене 24 сата у производњи да бисте дошли до жељених резултата. Радно време није одређено. Једноставно, печурке када затраже бербу, ви морате бити ту", каже произвођач шампињона Дражен Стевић.

Александар Миловановић, такође произвођач шампињона, каже да се производњом шампињона бави ближа и даља фамилија.

"Сви смо скоро у родбинском односу и онда свако сваког помаже. Ко негде затаји, неко му припомогне", истиче Миловановић.

И сви запослени су рођаци из села. То је мештанима посебно важно, јер је терен разуђен, фабрика овде нема, а пољопривреда се тешко исплати.

"Овде живим, радим дуже време. То ми значи много, зато што сам из овог места, не путујем", каже радница Лелица Живковић.

У међувремену, производња шампињона из Јошанице, прошла је разне фазе. Пре него што је климатизација стигла у Србију, печурке су током лета узгајали у напуштеним војним тунелима у Горњачкој клисури.

"Другачији су услови. Не може да се утиче температуром и ваздухом. Све иде природно. Процес производње траје доста дуже него у просторијама, скоро дупло", објашњава произвођачица печурака Живадинка Стевић.

Потражња је увек већа од онога што мала Јошаница производи. Па се капацитети стално проширују и модернизују.

"Компост који тренутно добијамо је у џаковима. Хтели бисмо да модернизујемо, јер смо били скоро у Мађарској и они тамо раде у ринфузу. То је једна покретна трака која све избацује ођедном и исто тако убацује. То је много лакши начин производње", додаје Стевић.

Људи у овом селу желе да напредују, упркос томе што ћете у Србији тешко наћи лепша и већа природна богатства са мање могућности за запослење.