Тибор Церна – херој који је волео своју земљу

Тибор Церна, чији су споменик у Дебељачи код Ковачице открили његова мајка Ката Церна и председник Србије Александар Вучић један је од 108 припадника Војске Југославије који су страдали у одбрани реона карауле Кошаре, када су их 1999. напале удружене снаге терористичке ОВК, регуларне албанске војске и НАТО снага.

Уз шесторицу официра, 13 подофицира и 88 војника Војске Југославије, који су у тој крвавој бици са агресором који је имао подршку 24 хеликоптера типа "апач", 30 тенкова, 24 оклопна транспортера и 24 вишецевних бацача, Тибор Церна је дао живот да зауставе хиљаде албанских војника, да преко Кошара продру у метохијску равницу и Приштински корпус Војске Југославије пресеку на два дела.

Бројна су сведочанства о херојству ових људи.

О херојству Тибора Церне, хероја са Кошара, данас у Дебељачи причао је његов преживели саборац са крваве карауле, Војислав Вукашиновић.

"Тибор је дуже време био у рову са другарима, саборцима. Тукао их је непријатељски снајпер којег нису могли да елиминишу. Нешто је морало да се предузме. Рекао им је шта ће урадити – устао је да би га снајпер погодио, а наш војник је открио непријатеља и елиминисао га", причао је о невиђеном херојству младића Тибора Церна Вукашиновић.

Први метак, каже, није погодио Церну, али други јесте.

"После другог је пао и рекао – За ову земљу вреди гинути", сећа се Вукашиновић.

Причу о Тибору је пре годину дана на свом Фејсбуку први објавио Дарко Николић и објаснио да то није прича о српству јер је њен јунак Тибор Церна, већ о љубави према земљи.

Тамо, у паклу Кошара, написао је Дарко Николић, где је по 12 војника бранило одсеке на које је јуришало по 300 непријатеља, командир једног одељења био је Тибор Церна.

Рођен у Београду 8. новембра 1978, он је у јуну 1998. године добровољно тражио да дође у војску, па када је дошао, онда је тражио да иде у Пећ, а одатле је био упућен на Кошаре.

Наспрам њега и његових другова било је толико артиљерије и толико непријатеља да је смрт била готово извесна, само је било питање "сада или мало касније".

У причи о Тибору кључно је време од 9. до 27. априла, када је један снајпериста из Легије странаца под нишаном и у блокади држао наше војнике. Свакодневно им је наносио мање или језиве губитке, а никако није успевано да буде лоциран јер би користио само по један метак пре дуге паузе и пуцња са друге локације.

Тог 27. априла, после дејства снајперисте Тибор Церна се опростио од затечених другова, па устао и викнуо: "Усташо! 'Ајде, пуцај ако си јунак, ја те чекам!".

Обарач је повучен. Метак из снајперске пушке је погодио Тибора право у грудни кош. Али, Тибор није пао.

Да би омогућио да непријатељ дејствује још једном, како би га наши снајперисти открили и коначно елиминисали, Тибор Церна је остао да стоји.

Смртно рањен, окренуо се ка својим друговима у рову, који су га све време одвраћали од те намере, и рекао: "За ову земљу вреди погинути".

Тада је уследио и други хитац. Метак је погодио Тибора Церну у врат, убивши га на месту. Тренутак касније, српски снајперисти елиминисали су непријатеља.

Војислав Вукашиновић, сведок и учесник херојске битке са Кошаре, данас је у Дебељачи где је откривен споменик Тибору Церну, опоменуо и замолио:

"Молим вас да никада не заборавите хероје, њихове мајке, породице, хероје инвалиде који су оставили делове својих тела на врлетима Проклетија, па и српске ратнике који се данас, а ни тада се нису, освртали према сили која их напада, већ према светињи коју бране".

број коментара 0 пошаљи коментар