Село са грофовском традицијом магнет за дошљаке

Дрвени точак, породици Кључников променио је живот. Због те слике у огласу, из околине Москве селе се у околину Руме.

"Имамо много више слободе ту зато што радимо у свом темпу и само за себе. Не морамо сваки дан да идемо на посао", кажу Олег и Карина Кључников.

На питање какви су људи у Ерему, одговарају:

"Одлични су људи. Мислим да нема бољих комшија од наших", објашњава брачни пар Кључников.

Оно што је њих недавно привукло у Ерем, 70-их година ту је довело и породицу из Босне.

"Са народом седимо, лети кад не радимо. У хладу седимо и пијемо кафе и сока или ракије, ко шта хоће", каже Добрина Зарић.

Драгослав Зарић истиче да у Ерему имају свој мир.

"Немамо неку буку, мир једноставно", каже Зарић.

У миру данас живи тридесетак породица. Смештени су тачно између Руме и Сремске Митровице, а припадају месној заједници суседног села Вогањ. У Ерему нема школе, ни продавнице, али кажу, откако су добили асфалт и градску воду, ништа им не фали.

"Имамо до Митровице осам километара, до Руме исто, већина кућа има ауто, неко има и два. Значи, није нам никакав проблем", истиче Драгослав Зарић.

У селу више нема староседелаца, па само ретки записи и грађевине сведоче о његовом постанку.

Данас напуштена зграда мештане подсећа на историју Ерема. Некада је била у власништву грофовске породице Пејачевић, која је и заслужна за настанак овог места.

Хрватска властелинска породица село гради у другој половини 19. века и насељава раднике који су им обрађивали земљу. Тако, донекле, одређује судбину Еремчана.

"Уживам своју пензију и бавим се пољопривредом, товим свиње, радим неких 30 јутара земље", објашњава Зарић.

Иако су сви мештани дошљаци, у Ерему се не одричу историје. Прве изграђене куће су под заштитом државе. Онај ко их купи, сме да промени само боју фасаде.