Иваново, место где се не гледа на сат

Место где се не гледа на сат, после три деценије професорске каријере. Баш такве пензионерске дане Мирослав Савковић имао је на уму, при куповини напуштене куће у Иванову.

"Имам могућност да човек може да чита, да буде физички активан повезан сам са светом, све могуће комуникације су на располагању, а близина Београда и јако добар пут чине ово место све атрактивнијим", каже Мирослав Савковић, професор ФДУ.

Близина престонице, али и асфалтиране улице, нова амбуланта, тек обновљена школа, Дом културе. С друге стране, нетакнута природа и Дунав. Отуда, село надомак Панчева, већ годинама добија тржишну утакмицу.

Новије куће се ретко продају у Иванову. Не зато што потражње нема већ зато што су, како кажу у селу, готово све продате. У последњих 10 година, продато је тридесетак кућа.

Раније старе и трошне, а последњих година продају се куће грађене после 80-их. Иако им цена не пада испод двадесетак хиљада евра. Купци су, махом, пензионери и викендаши.

"Овде човек научи да слуша тишину, што је јако битно када дођете из великог града", каже Марко Гуран, директор Дома културе "Жарко Зрењанин".

Привлачи их тишина, а задржавају људи - уверавају у селу, са нешто више од хиљаду становника. Највише је Мађара, потом Бугара, па Срба.

"Овде смо сви исти, овде нико не прави разлику. Нас више људи са стране питају како функционишемо, ми ни не знамо ко је ко. Једноставно сви иду у једну цркву, ево сада смо имали католичку", каже Гуран.

Довољни разлози да село не забораве и они који су одавно напустили земљу. Иако је у Шведску отишао као дечак, Никола сваки одмор проводи у Иванову.

"Живимо ту лепо зато што смо ту рођени, то је наше село, наша домовина, ту је народ овде, село, дунав, канал", каже Никола Рачов.

Осим људи, у Иваново се сваке године враћају и роде. Своја гнезда, оне изнова граде.