Безбрижно детињство и љубав у прибојским породицама

У дом Зумрете и Шефкета Дивалића, стигао је као беба. Сада је деветогодишњи школарац који, иако у контакту са биолошким родитељима, хранитељицу зове мама. 

"Ја сам мама, а своју биолошку маму, зове именом", каже Зумрета Дивалић.

И за све друге, а до сада је удомила десеторо деце, била је мама, код које су, ма одакле стизали, увек добро дошли.

"Ја сам имала и ромско и албанско и српско и муслиманско дете. Никада не би оспорила да дете своје обичаје спроводи и да иде и у цркву и у џамију, да има веронауку, ја то не подвајам", каже Зумрета.

И у дому Стојића, деца су с љубављу прихваћена али због обавеза према унуцима, годинама већ, њихов избор је само једно дете.

"Требало је ту и времена и разумевања, и бити психолог и педагог и учитељ и родитељ, све то у једном моменту, морао си да будеш спреман на све", каже Јулија Стојић из Прибојске Бање.

И петоро Ћеховића, отац, мајка и троје деце, због такозваног "ургентног" смештаја, 24 сата дневно спремно је да прихвати нове, најмлађе чланове породице, бебе.

"Иде то фино, подигнеш, даш некоме живот, узмеш га са пет дана, са четири године оде, пружиш му живот, пружиш му све", каже Кадира Ћеховић.

"Навикли смо се на то. Кад немамо, кад оду на усвајање бебе, једва чекамо да дође друго", каже Енвер Ћеховић.

Све ово је, како кажу у прибојском Центру за социјални рад, чију обуку су прошли сви хранитељи уз двоструку добит.

Миланка Јевтовић Вукојичић, супервизор Центра за социјални рад Прибој каже да је најважније да деца расту у породици и породичном окружењу, да усвајају породичне обрасце понашања.

"Са друге стране долази и до економског оснаживања хранитељица", каже Вукојичић.

И док, без обзира на надокнаду, несебично дају себе, у домовима ових људи, тугу због растанка, надомести срећа и задовољство због сазнање да су успели и дете сместили тамо где га с нестрпљењем ишчекују.