Ватрогасци–спасиоци: Осмех спасених је наша највећа награда

Миодраг Рајковић ватрогасац-спасилац из Ниша и Марјан Ристић ватрогасац-спасилац из Врања гостујући у Дневнику РТС-а, истакли су да је осећај када неког спасите невероватан и да не постоје паре које могу да плате тај осећај задовољства које спасилац има када је свестан да је спасио неког ко је можда био животно угрожен.

Миодраг Рајковић, који је после целоднодневне акције спасавања путника на ауто-путу крај дана дочекао са замрзнутим трепавицама, истиче да му честитке стижу са свих страна али да му је највећа награда то што су му синови рекли да су јако поносни на њега и да ће када одрасту наставити његовим путем.

Наводи да му се људи захваљују где год га сретну.

"Колеге, пријатељи, људи које сретнем на улици ме заустављају и честитају али ја не сматрам да сам нешто посебно урадио. Ја сам само радио свој посао и осмех захвалности је мени највећа награда", објашњава Рајковић.

Марјан Ристић, ватрогасац-спасилац из Врања наводи да акције спасавања завејаних из сметова трају и по неколико сати.

"Заједно са колегама смо се седам сати на моторним санкама пробијали кроз сметове да би спасили завејану жену од 80 година, требало је доставити лекове, храну", објашњава Ристић.

Истичу да када дођу до оних којима је потребна помоћ, у тренутку забораве на хладноћу и промрзлине које су добили током акције спасавања.

"Од среће заплачу, а нама је срце пуно", наводи Рајковић.

Објашњавају да радећи овај посао више од деценије, не могу да издвоје акцију која им је посебно остала у сећању. Додају да је посао тежак и ризичан али да се нису покајали због избора животног позива али и наводе да им је потребна адекватнија униформа која ће их штитити од хладноћа и промрзлина током акција спасавања.

"Нисмо се покајали је је хумани посао помагати људи. Очи пуне суза, њихов осмех наша је највећа награда", закључују припадници ватрогасно-спасилачке јединице МУП-а Србије.