Посмртни остаци Димитрија Туцовића пренети у Алеју великана

На парцели 777 на Новом гробљу у Београду, Димитрије Туцовић сада лежи међу највећим српским великанима – поред Петра Кочића, сердара Јанка Вукотића, поред победника са Кајмакчалана, генерала Милоша Васића.

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин рекао је да неко место у Алеји великана заслужи својим животом, неко својом смрћу, а Димитрије Туцовић је своје место заслужио и једним и другим.

"Брилијантан, храбар, створен на понос својој кући и народу, стигао да иза себе остави предубок траг, који можемо дуго да пратимо", рекао је Вулин, који је предводио државну церемонију преношења посмртних остатака Димитија Туцовића.

Туцовић је, сматра Вулин, био испред свог времена, испред сваког времена, а 102 године су прошле од његове смрти и то време није довољно да "Србија престане да сања о томе да буде јединствена и сигурна, да помири своје синове и мртве и живе, 102 године нису довољне да Србија престане да се нада да ће сабрати и сакупити сваку заборављену кост, свако име, да ће се сетити оног кога је историја заборавила".

"Уморна је Србија од раздора, лутања, покушаја да се свиди по сваку цену онима који не желе да јој се свиде, од преписивања туђих закона, од прихватања туђег живота, уморна је од великих савезника, који су уз њу само када њена младост треба да нахрани топове и очисти минска поља, а када дођу времена мира, онда од ње окрену главу и велики стану да се договарају да деле воду, ваздух", рекао је Вулин.

Уморна је Србија, каже министар, од далеких светских олуја, које нити разуме нити може да прихвати као своје, од тога да стално окајава туђе грехове и да се стално извињава за туђу неправду, уморна је од тога да остане нешто друго, уморна од жеље да се свиди онима којима се никако не допада.

"Уморна је од лутања, неслоге, и зато, у несигурним и тешким временима, Србијо, уради што су те преци учили, врати се себи, на једино сигурно место, где нема издаје, злочина. Врати се себи, у темеље постојања, државности, темеље својих вредности. Врати се и ти свом, Димитрије Туцовићу", рекао је Вулин.

Весић: Туцовићу место у Алеји великана

Градски менаџер Горан Весић истакао је да је, на данашњи дан, пре 102 године, великом победом српске војске завршена Колубарска битка и да је у тој великој победи живот дао поручник Димитрије Туцовић – као неко ко је сматрао, иако сам против рата, да је његова обавеза да брани своју отаџбину.

"Прошле су 102 годне док Димитрије Туцовић није сахрањен у Алеји великана, међу највећим српским великанима, тамо где му је место. Те 102 године и та лутања Димитрија Туцовића, односно наша лутања, најбоље показују у каквом је стању било наше друштво и наша држава. Требало је толико да Димитрију Туцовићу одамо достојно признање за оно што је урадио за нашу земљу и наше друштво", рекао је Весић.

За те 102 године, каже градски менаџер, његов град Београд четири пута је разаран и то такође говори о томе шта смо све као друштво прошли.

"Посмртни остаци Димитрија Туцовића сада су сахрањени међу највећим српским великанима, поред Петра Кочића, Сердара Јанка Вукотића, поред ђенерала Милоша Васића, победника са Кајмакчалана. Њему је ту место", рекао је Весић.

Председник Удружења Ужичана у Београду и потомак Димитрија Туцовића Милош Туцовић рекао је да је његов предак тежак и дуг пут прошао до Алеје великана, да би се исправила неправда и он био где заслужује.

"Наш поручник Димитрије Туцовић, командир 1. вода, 1. чете 4. батаљона 1. пука Кнеза Милоша Великог Моравске дивизије, његова историја само у једном делу има шест томова. Почев од коте 239 на Врачем Брду 1914, село Шушњар 1914, војно гробље у Лазаревцу 1915, крипта Цркве Светог Димитрија 1938, Трг Славија 1949. и напокон, Алеја великана 2016", рекао је Туцовић.

Организатор државне церемоније преноса посмртних остатака Димитрија Туцовића је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, у сарадњи са градом Београдом и Удружењем Ужичана у Београду.

Димитрије Туцовић је рођен у селу Гостиље 13. маја 1881. године, а погинуо је 20. новембра 1914. године, као командир Моравске дивизије у борби против аустроугарске војске у Колубарској бици у Првом светском рату, на западном делу Враче Брда, у пределу села Ћелије на десној обали реке Колубаре у околини Лајковца.