Старост у пластенику и лименој гаражи

Остала је без супруга, пре рата. Деца су отишла тражећи посао, али не зараде ни за себе. Један од синова се после рата разболео и на лечењу је. Мајка нема чиме да помогне ни њима, ни себи. Годинама се премешта из објекта у објекат. Тренутно – има један избор.

"Једва сам се задужила да узмем гаражу. Била сам спавала у најлону. Ево, сада већ месец и по дана живим у гаражи, средила сам је сама", прича Снежана.

Имала је стан. Прича да га је на превару напустила. Из општине су јој плаћали кирију у приватном смештају. Због нередовних исплата, морала је и тај објекат да напусти.

"Од прошле године Канцеларија за заједнице нема субвенције. Буџет општине је много смањен, тако да ни председник није у могућности да то исфинансира. Живимо у једној мултиетничкој општини, где ја као заменик градоначелника немам свој буџет, да би могао да планирам и распоређујем буџет како бих било коме помогао", истиче заменик председника Општине за заједнице Драгиша Савић.

Снежана је конкурисала и за стан, али није испуњавала услове. Каже да је смрћу супруга због традиције на Косову, изгубила свако право на имовину која му је припадала. Једино о чему размишља је како да презими.

"Како могу, тако ћу и да живим ту. Ако могу да преживим ову зиму. За лето добро, али за зиму...", каже Снежана.

Све је тешко без основних услова за свакодневни живот.

"Када је топло окупам се ту, у најлону. Немам где. Сада сам нашла корито, биће добро", рекла је Снежана.

Православна црква је на захтев општине после извесног времена позитивно одговорила да се на њеном имању Снежани сагради кућа.

Док се неко не јави за инвестирање, Снежана је обезбедила нешто огрева. Примања су јој 12.000 месечно. Један оброк дневно добија од Народне кухиње Епархије рашко-призренске.