Подела имовине бивше СФРЈ, скупо одржавање

После 15 година од потписивања споразума о подели имовине бивше СФРЈ, оставинска расправа је и даље актуелна. Оно што нису могле да поделе, државе бивше чланице одлучиле су да продају. На међународни тендер иде неколико објеката, договорено је на последњем састанку мешовитог комитета у Љубљани. Следећи састанак, како РТС сазнаје, заказан је за април и биће одржан у Београду.

Најзаинтересованија за поделу имовине бивше СФРЈ управо је Србија, јер до коначне расподеле и примопредаје има обавезу да чува и одржава дипломатско-конзуларна представништва, а то кошта. Од 123 некретнине, у процесу сукцесије до сада су подељена 72 објекта, остао је још 51.

"У овом тренутку од тог 51 објекта, што по Анкесу Б вреди 110 милиона долара, 43 милиона припада Србији. Такође смо успели да наметнемо потребу да се рашчисти статус објеката у Москви, Њу Делхију и Адис Абеби", каже Вељко Одаловић, генерални секретар Министарства спољних послова.

Пет бивших чланица СФРЈ договориле су се да прикупе понуде за дипломатско-конзуларна представништа у Бону, Берну, Токију и Њујорку, укључујући и шестособан стан на Менхетну, који Србију кошта 15.000 долара месечно.

Нашој земљи од продаје тих некретнина припада 39,5 одсто добијеног новца, а када дође до продаје, у Љубљани је договорено да се прво Србији исплати два милиона и деветсто хиљада долара, које је уложила чувајући резиденцију у Њујорку од 1992. године.

"За тих свих пет објеката плаћамо негде преко 600.000 годишњих трошкова само на одржавање. Та одлука о заједничкој продаји је сада стављена практично још у Скопљу, а после састанка у Љубљани имамо практично методологију", каже Одаловић.

Стручњаци кажу да су дипломатске мреже скупе. Напомињу и да су многе државе нашле јефтинији начин. Рецимо, дипломатске мисије више држава закупљују заједнички простор и деле трошкове.

"Начин јесте да се те резиденцијалне бриљантне зграде у којима су некада биле амбасаде ипак сада замењују пословним простором, који је повољнији за издржавање и који је у многим случајевима функционалнији", каже Весна Кнежевић Предић са Факултета политичких наука.

У пракси су познати примери нерезиденцијалне дипломатије, када шеф мисије из резиденције у једној држави своју државу заступа у више, по правилу, суседних држава.