Трудом и радом до успешног повртара

Давне 1959. године, тада седамнаестогодишњи Обрадин Илић изнео је на бајинобаштанску пијацу плави патлиџан и када је за дан зарадио месечну плату, каже, знао је да ће остати баштован. Узгајао је расад цвећа и дувана, али отхранио породицу производњом скоро 30 тона поврћа годишње.

"Мени ниједан пластеник преко зиме не лежи, не одмара, исто ко и ја што не одмарам, смењују се културе. На пример скида се паприка, бере ујутру, поподне је скинута, очишћена, метлом пометена, извршена дезинфекција, изфрејзерована, натопљена са микроорошивачима, овлажена земља просуши, одмах иде друга култура", објашњава Обрадин Илић из Рогачице.

Најмање четири годишње, додаје Обрадин са завршеном само основном школом, спремајући сетву спанаћа и украсних салата, на парцели коју је обновио дотеравши 700 камиона земље, након што му је бујична Рогачица у поплавама 2014. однела башту што на отвореном што под пластеницима на скоро два хектара. И пластеници за расад су опет са подним грејањем, системом наводњавања кап по кап.

"Ја сам био у току стално, ето да кажем са том савременом науком, значи читао литературу", истиче Илић.

Али путовао је и по свету на пољопривредне сајмове, саветовао са стручњацима, али и данас најрадије са комшијом Радивојем јер су у повртарске воде кренули у исто време, несебично делећи младим баштованима савете.

"Ако се позабаве трудом и радом, онда ће сами себи пронаћи куд да крену", каже Илић.

Радивоје Максимовић из Рогачице каже да од пољопривреде може да се живи.

"Држава би требало да направи у селу путеве, струју и воду, а сељак то после све уради сам, ништа му више не треба", каже Максимовић.

И наравно да су задовољни, додају углас, када се и у осмој деценији најбоље осећају у својим повртњацима.