Куда корачају српски опанци

Један пар опанака путује на Исланд, а прављен је за једног 18-годишњака који у њима жели да дошета у Гучу. То је само један од захтева пристиглих у једну опанчарску радњу.

"Нема повећане продаје лети, продаје се добро током читаве године и зато и опстајемо као фирма", наводи власник Занатске радионице за израду народних ношњи и опанка "Кири" Миомир Алексић.

Опанчарски занат више од 100 година негује већ четврта генерација породице Алексић, а опанке и народну ношњу израђује 10 радника. Некада је кожа за опанке набављана у Србији, данас стиже из Италије.

"Углавном купују наши људи из дијаспоре и људи који држе до традиције. Наравно ту су и наша културно-уметничка друштва која нажалост немају новца, али понекад понешто купе или пар опанака или један појас да би домирили или бар мало обновили тај свој фундус", објашњава Алексић.

Традиција може да прати моду. На интернету се млади, кажу у овој радњи, све чешће распитују који тип опанака могу да сашију и да ли за ову обућу дају гаранцију.

"Више се нико не стиди опанака као некада, него се чак и фино уклапа са неким другим производима. Могу да се уклопе и у ово данашње време, мада би могло, порука је и нашим дизајнерима, да се редизајнира, да се уреди мало. Скоро смо радили узорке за 'Роси' моду, за Италијане, фактички наш опанак са њиховим материјалом. Тако да видим да се странци све више интересују", наводи Алексић.

Србија није заштитила опанак ни на једној листи нематеријалног наслеђа. Када би то учинила, српски опанци би, кажу у овој радњи, чешће шетали, широм света, а у Србији не би морали да се продају само као сувенир.