Костић: Политика је појела живот у Србији

Замољен да коментарише стање духа у нашем друштву, а на опаску да се све претворило у политику и политичарење, те да конструктиван дијалог готово не постоји, Костић примећује да глобална конфузија није наша привилегија.

"Цела цивилизација у глобалној је конфузији, и то није само наша привилегија. Међутим, историјски сплет околности, политичких превара, свега што је овај народ прошао у последњих неколико деценија заправо нас чини у тој конфузији још рањивијим, јер без јасних оријентира посегли смо за митоманијама, митологемама, самопоништавањем и једноставно смо постали друштво без друштва", наводи Костић у разговору за Танјуг.

Овде, како каже, нема јавности, а ми смо сви "атомизирани појединци који се негде боре за основну егзистенцију на начин који им је доступан".

"Неколико пута смо констатовали да је у дужим периодима политика појела живот у Србији и да за некакве мале ствари готово да нема места", подсећа Костић, који примећује како људи с чуђењем коментаришу нечије занимање за музику, поезију, а износи и лични пример.

Добио је, каже, недавно једно писмо у којем је оптужен да се бави уметношћу и науком "док кућа гори".

"Ја дубоко верујем да кућа која нема уметност и науку и треба да изгори, од ње нема велике користи", његов је одговор, јер, како каже, национална кућа о којој говоримо, кућа државе, морала би да има осећај управо за те ствари.

Помиње у прилог томе да је Черчил, према неким изворима, на почетку Другог светског рата смањивао буџете за сва министарства сем за Министарство културе, а на питање зашто то ради, сам је упитао – па зашто се ми онда боримо?

"У том неком контексту чини ми се да смо постали друштво латентног непријатељства, а дискурс политичког говора је говор у којем је дијалог и полемика разговор у коме се онај ко је ваш противник мора смазати, понизити, уништити, згазити, повредити...", примећује Костић.

Сматра зато да би, ако је "баш та српска чаробна полемика у питању", требало можда пронаћи његове породичне мане – "децу која можда негде не уче како треба или не раде оно што би се од њих очекивало, идеолошке потке његових противника.

Наводи у том смислу пример његовог пријатеља који је недавно, изненађен љубазношћу мајстора, продавца, конобара, постао опрезан и сам себе упитао "о чему се овде ради?".

Одговор на то "о чему се овде ради" Костић види у чињеници да смо толико атомизирали друштво да онај с којим разговарамо по правилу је "онај други".

Трошимо неисцрпно енергију у поделама 

"Поделили смо се по партијама, поделили смо се на младе и старе, на Београд и провинцију, на Звезду и Партизан и једино што радимо је да трошимо неисцрпно енергију у тим поделама, а када се погледа, ми смо сви у једном истом кара-казану", констатује Костић.

Зато и верује да је један од првих корака покушај да се на неким просторима заправо обезбеди могућност разговора – дијалога.

"Ја сам дубоко убеђен да се Србија може волети на различите начине, а да ти начини не морају бити идентични. Инсистирање на саборности оног типа које се понекад погрешно схвата је практично идеја једне књиге, ми ту саборност морамо да дефинишемо кроз различита мишљења, кроз индивидуална прегнућа", уверен је Костић.

У томе и види улогу Академије и то са два нивоа.

"Један је ниво обезбеђивања простора да људи који нису нужно истомишљеници разговарају о различитим стварима и то је САНУ у протеклих годину дана, примећено или непримећено, покушала да уради", наводи Костић.

Неки су се покушаји, додаје, изродили у мале конфликте, али каже да се ипак дискутовало на разне теме – о науци, поштењу у академском простору, односу науке и привреде, о култури, било је низ активности, а Академија, према његовим речима, намерава да у том смеру настави.

Конференција о култури у Србији 

За јесен председник САНУ најављује једну велику конференцију о култури у Србији, као облику очувања државног и националног идентитета и интегритета, али не, како објашњава, са спектра само чувања баштине, него и актуелних уметничких вредности – како их препознајемо, како их ценимо.

Друга линија на којој ће Академија инсистирати, наводи Костић, јесте линија професионалности – ово стога што, како каже, дубоко верује да је убиство једног друштва онда кад се уништи његова професионалност, било кроз партократско запошљавање или неадекватно довођење некомпетентних људи на различита места.

Зато и сматра да је у нашем друштву некомпетентност много већа опасност од корупције.

"У том смислу желим да покажемо овим младим људима да је овде и сада као што је то било овде и некада, и као што се надам да ће бити овде и сутра, могуће да се нека врста креативности успостави и у уметности и у науци", наводи Костић.

Објашњава да САНУ то ради тако што је увела низ циклуса предавања, али специфичних – у смислу да, рецимо доведу људе, астрономе, каквих у Београду има неколико група, "занесењака који су нам донели нешто мало истине на тацни", али за које људи не знају, или знају више у свету него овде.

"Да не говорим о генетици, где постоје људи које такође много више препознају тамо него овде. Направили смо нешто што се зове мастер клас, зовемо људе који су нешто урадили, Хајдина, Лојаницу, Драгослава Михајловића, који причају о томе шта су урадили, шта нису успели да ураде, који су им били узори, које су им победе, који порази и зашто су остали", наводи Костић.

Каже да овај простор не сме у будућности бити простор достојанствених пензионера који ће се чудити где су нам отишла деца.

"Ми морамо тај простор да направимо, и то покушавамо, да будем потпуно искрен, с мање или више успеха, што се тиче САНУ", каже председник САНУ.

Српска академија наука и уметности ове 2016. подсетиће на чињеницу да је пре равно 175 година настала идеја о потреби једне такве институције, што, према речима председника САНУ Владимира Костића, представља озбиљну традицију и за Европу и за Балкан.

"Понекад у шали кажем како је чудно да су наше полуписмене мегданџије, које су правиле ову државу, имале свест о потреби и културе и просвете и доводиле писмене и озбиљне људе у мери у којој су знали и могли", каже Костић, уз опаску да је друга прича то "зашто смо ми са даљим образовањем у томе попустили".

Чињеница је, међутим, додаје, да САНУ стоји у друштву које ју је изнедрило и да покушава да му служи и, како примећује, негде се налази између два екстрема.