"Сава Јовановић Сирогојно" – школа у којој ђаци једва чекају следећи час

На овом школском часу није било клупа, табли ни књига. Било је плеса, песме и забаве. Од Матеје и Живојина чујемо прве утиске – један је тек сишао с плесног подијума, други с модне писте.

Матеја каже да се осећао лепо, као манекен када је прошетао модном пистом. Живојин додаје да је своју тачку спремао пола сата.

Нешто дуже спремале су мајке, и то оно што најбоље умеју.

"Наша деца су таква да, уколико родитељ не учествује у њиховом образовању и њиховом одрастању много активније, можда на неки други начин него друга деца, онда све то нема много смисла", каже Валерија Мајус Маринковић.

Иако се то на први поглед не види, ова деца имају сметње у развоју – од аутизма, недовољне менталне развијености, до говорних проблема.

"Идемо увек на то – како се они осећају, шта је у овом тренутку битно урадити. Ту децу је потребно и релаксирати и опустити и стимулисати тако да, ја стварно волим овај посао. Трудим се да увек нађем нешто ново", каже психомоторни редукатор Татјана Илић.

И ван учионице све је подређено ђацима. Чак ни редослед није случајан – од улаза, до излаза из дворишта смењују се цвеће, четинари, игралиште, зачинско биље и воће.

Директор О. Ш. "Сава Јовановић Сирогојно" Салим Горанац каже да децу враћају природи, јер је веома битно да ова деца осете шта је природа, шта је камен, шта је песак, разне текстуре, траве.

"Да барем то време које проведу овде, да играју, да певају, да се грле, радују, то је суштина нашег рада", каже Горанац.

Суштина рада сажета је и у мозаику професора Факултета примењених уметности, који је данас симбол школе. Осликава школску свакодневицу – сви се овде непрестано грле.