Професорка коју памте генерације студената Филолошког факултета

Професорка Радмила Маринковић није први педагог у породици. Отац јој је био официр и наставник, мајка учитељица. На факултету је провела четрдесет и две године. Жао јој је што није могла дуже да предаје јер, каже, добар професор воли свој посао.

"За све у свету је најважније волети. А шта можеш више да волиш него историју свога рода и својих предака. Ја не знам како бих то могла објаснити, можда што смо ми пореклом Карађорђевићи, што смо блиски род, што је наш предак био најмлађи Карађорђев брат Маринко", каже Радмила Маринковић.

Бавила се старом српском књижевношћу, српским средњевековним романом. Проучавала је житија, а посебно се занимала за дела Стефана Првовенчаног, Доментијана, Светог Саве.

"Како говорити о Св. Сави кад сам ја Св. Сава и кад сте ви Св. Сава. и кад је он Св. Сава... Сви смо негде на својим почецима отуда кренули. А он није почетак, он је после великог развоја српског народа и српске патриотске свести дошао као завршетак једне епохе и отворио је једну нову епоху која још увек траје", каже Маринковићева.

Њен дух не мирује. Често размишља о деци с којом, када јој покуцају на врата, поприча и почасти их чоколадом.

"Овде око мене пуно се деце игра. И тај интерес за живот, који је толико свеж, који је толико честит, наиван, али не наиван у негативном смислу, наиван у чистоти, то даје толику снагу човеку", каже професорка.

А када је ведро небо, гледа у Кумову сламу. Јер, како каже, њена памет иде даље, и жели да зна шта је иза тога.