Кућа на осами

Кућа је, заправо импровизовано склониште, на крајње необичном месту испод самог врха Славински камик, на висини од готово 1400 метара. Настала је не тако давно, исто тако небичним поводом.

Подигао је за нас безимени човек у бегу од неузвраћене љубави. Малобројни мештани заиста радо причају причу о упорности тог човека да је сагради, о разлозима и муци док је градио, али његово име, положај и стално место боравка не откривају, као да је реч о најсветијој тајни.

Причају и да ју је користио тек једног пролећа, лета и јесени. Први снегови и овако беспутно и осамљено место, отерали су га натраг у град. Оно мало оваца и коза што је имао поклонио је онима, који су му помагали да се склони од "света" у свет планине, који није добро познавао.

Да ли је решио своје емотивне проблеме, то нико не зна, али је оставио материјализовану успомену на свој покушај да се издигне изнад овоземељских брига на крајње оригиналан начин, живећи високо... на месту, које је у непосредној близини касноантичке градине Чербез, са још увек добро одржаваним бунарима, чаробном испашом, обиљем лековитог и ароматичног биља, шумског воћа и у близини храстове шуме, коју Височани, зову „церак".

Живео је у „рају" који само планина може да пружи, са погледом који у било ком смеру, за ведра дана достиже барем сто километара.  „Рај" су помели зимски ветрови и после првобитне радозналости, све ређе посете пастира и дрвосеча, градске навике и човек који се усудио да се дрзне и готово дохвати праисконски начин живота и поново се сроди с планином вратио се баналној стварности. Вратио се тамо одакле је кренуо.

Он није знао да ће се првобитни удари зимског ветра смирити и да је на таквим местима, такозваним суватима, темпретура много константнија па и виша, него у чак преко 1000 метара нижем Понишављу.

Није знао оно што су знале генерације пре њега, да ту никада нема магле, да су таква места одвајкада коришћена за појате и јегреке. Није знао ни причу академика Срејовића да је планина најбоље убежиште, склониште и извор хране, те да је на планинама а поготово на Старој почело, развило се и са ње се у почецима Металног доба проширило „окултурење", на полоустрво кога је именовала.

Није знао ни изреку Старопланинаца - „ да свете горе има много а свето поље нема нигде".

Није знао... или вероватније, није ни хтео да зна!

Није могао да зна, а сигурно му не би ни било важно што ћемо причу о Старој планини завршити управо причом о његовој грађевини.

Направио је "Кућу на осами", баш као што је и Стара планина једна гигантска кућа, са јединственом културном енергијом, која почиње недалеко од Гамзиграда и под патронатом УНЕСКО-а , а завршава се увиром у Црно море, код града Несебра и такође под заштитом УНЕСКО-а.

По томе она је једнако усамљана, издвојена и јединствена, међу свим планинама Балкана, као и кућа непознатог градатеља, подно највишег врха Видлича.