Ћуприја – у потрази за скривеним благом цара Душана

Ове године Ћуприја слави осам векова постојања. Постојала је она и раније, али се другачије звала. Римљани су је звали Horreum Margi, после добија име Равно, а Ћуприја је постала када су Турци саградили мост, по којем је и добила име. Осам ћуприја је Ћуприја имала, али нису славно завршиле.

Душан Стаменковић, хроничар тог места, објашњава да се у Морави још виде остаци дрвених мостова, римски, византијски, турски, до последњег, који је грађен почетком 20 века.

"Више их нема јер ледени таласи лако однесу дрвене мостове, и као да их никада није ни било", објашњава Душан Стаменковић. 

Неки верују и да је шифрована порука о скривеном благу цара Душана сакривена у чувеној песми "Слово љубве" Стефана Лазаревића. Стаменковић објашњава да је реч о такозваном поморавском благу – то благо нико није нашао до сада. Да ли га је нашао кнез Лазар или његов син, који је помоћу њега касније зидао манастир Манасију, то никада нећемо сазнати. Али благо сигурно постоји.

И док смо тражили Душаново благо и шетали поред Мораве, налетели смо на скулптуре у једном лепом великом дворишту. Митровићево благо, вајано његовом руком, а каљено Моравом. Милорад Митровић Мића је вајар и сећа се свог детињства, покрај Мораве.

"Морава је ставарала јаке личности не само физички, него и морално. Не могу да не кажем да је Морава на мене па и на све друге утицала много. Оно што се догађало у пливању, препливавању, такмичењима, ко ће брже, ко ће дуже, давили смо једни друге, али све то је било у оквиру искреног пријатељства", прича Милорад Митровић.

Најпознатије Митровићево дело у Ћуприји налази се на месту на којем су Немци 1941. стрељали Партизане, а потом их обесили. Митровић је присуствовао том ужасу и после рата је на том месту подигнут споменик које је рађен његовом руком. Пре рата Митровић је растао са једним другим славним Ћупричанином – Драгославом Михаиловићем.

"Када смо Драгослав и ја били мали, није се знало ко је био мршавији. Били смо готово костури", сећа се Митровић.

Михаиловић и Митровић су заједно постали скојевци, али су се разишли за време резолуције Информбироа. Митровић се на састанку партије изјаснио против резолуције, а Михаиловић је био за. Тако је Митровић остао уз Тита, а Михаиловић је са двадесет година послат на преваспитавање на Голи оток.

Но, Драгослав није преваспитан. Његова представа "Кад су цветале тикве" била је забрањивана, а његова дела избачена из лектире. Иако је радио и живео у Београду, инспирацију за "Петријин венац" нашао је у комшилуку. Радња романа дешава се у Сењском Руднику, који се налази недалеко од Ћуприје. Административно јој не припада, али је веома важан Ћупричанима.

Данијела Трајковска, кустос Музеја угљарства, каже да је доста младих људи заинтересовано да ради у Сењском Руднику јер, иако је посао тежак, добро је плаћен.

"Доста младих људи се опредељује за овај посао у тежњи за оснивањем своје породице, за осамостаљивањем, тако да сви они долазе овамо и покушавају да нађу своје парче хлеба. Међутим, за тај ризик коме се излажу свакодневно рударске плате нису толико велике, иако су у просеку веће од просечне српске плате", напомиње Данијела Трајковска.

Ћуприја се по томе што од 19.500 становника ради само 3.000, не разликује много од осталих места у Србији. Али разликује се по духу који гаје они који су остали.

Економиста Ненад Нешић каже да у Ћуприји људи углавном раде у јавним службама, у буџетским установама, здравственим, а један део је у привредном сектору, мањим фирмама, предузетничким радњама. Велики број Ћупричана је у иностранству.

Власник локалног кафића Бојан Аврамовић каже да од тог посла може пристојно да се живи.

"Нека културна дешавања своде се на индивидуалне напоре, у локалу организујемо рок свирке, студентске вечери. Што се тиче самог града, има пар манифестација – добар мото-скуп, Цреваријада, даје се понека бископска представа, позоришна", прича Бојан Аврамовић.

Тражећи скривено благо око Ћуприје ми налетесмо на једну позоришну трупу која снима филм. За ентузијазам младих заслужан је професор Владан Цветковић, којег од милоште зову Фицко. Своје слободно време улаже у Позориште "Моравиште". Они су благо препознали у муљу и блату моравском и по њему назвали своје позориште.

"То је оно поред Мораве када се вода повуче и када људи мисле да је то подлога из које не може ништа, а то је суштина приче. То су наше оранице поред Морова и то је живот који постоји баш уз ову реку", објашњава професор.

Москва, Лондон и Ћуприја имају једну заједничку ствар

Школа за младе музичке таленте више од 40 година ради са музички талентованом децом. Угледала се на Централну музичку школу у Москви и Мењухинову у Лондону. Има само гудачки смер, а у интернату су деца од шест година.

Милица Стојиљковић каже да је школа посебна јер у њој ученици живе са професорима.

"Можемо по дану, по ноћи да их позовемо, увек су ту за нас, као да смо фамилија, као да су нам родитељи, а ми смо њихова деца. То је нешто што је овде посебно", каже Милица Стојиљковић.

Директорка школе Данијела Јовић каже да ученици после завршетка школовања, које траје 10 година, одлазе на факултете широм земље и света.

"Сви се уписују и сви су пожељни у високим факултетским круговима, претпостављам да радимо добар посао са њима када могу даље лако", истиче Данијела Јовић.

Да ли зато што даље могу лако или зато што су и тако млади свесни да овде њихова љубав према музици нема велику перспективу, скоро сви полазници планирају да оду, не само из Ћуприје, него и из Србије.

"Идем некуда у иностранство када завршим школу, зато што је овде у Србији тешко да било ко поштује нашу класичну музику, а камоли да нас неко гледа. У иностранству људи цене оно што волимо и радимо. Тамо нам је будућност. Доста је музичара покушало да нешто уради овде, али народ тражи народњаке, фолк музику, а ми нисмо овамо дошли да то свирамо. Бежимо од тога. Није Моцарт само Моцарт, није Бах само Бах. Ми знамо шта свирамо, културу, све", објашњава Милица Стојиљковић.

Има и оних који су из Ћуприје отишли веома млади, а зрели се у њу вратили. Један од њих је атлетичар Драган Здравковић. Он је пре више од три деценије поставио рекорд у трчању на хиљаду и по метара, који ни данас није оборен. Могао је да живи где је хтео, али је одлучио да се врати у родно место.

"Вратио сам се да бих помогао да се настави традиција Ћуприје, која је град атлетике. Мислим да је то једини спорт који је у Ћуприји успешан и Ћуприју цео свет зна на основу атлетике. Није то једино што у Ћуприји вреди, али је највреднији део овог града", каже Здравковић.

Из Ћуприје је и краљица атлетике Вера Николић. Два пута је проглашавана најбољом атлетичарком на свету.

Затворска уметност

Изгледа да је Ћуприја пуна уметника. У потрази за благом стигли смо и до изложбе. Али крајње необичне изложбе. Она се налази у затвору. Необична изложба и необичан затвор. Отвореног је типа и у њему су лакши осуђеници, који су се први пут огрешили о закон.

У затвору могу да науче да обрађују дрво, метал, да узгајају житарице и поврће, али и коке и свиње... У затвору се организују и изложбе, као и основна настава.

Александар Радивојевић, осуђеник у КПЗ "Ћуприја", каже да у затвору постоји богат програм културно-спортских манифестација.

"Изложбе у заводу и ван завода, библиотека која има солидан фонд књига и носим се мишљу да многи људи који су дошли у затвор овде први пут озбиљније читају, посећују изложбе, прате културне манифестације", сматра Александар Радивојевић.

Осуђеник Александар Радуновић каже да је за две године у затвору много тога научио.

"Положио сам за пекара, мени је Завод омогућио да завршим школу и да на дипломи не пише да сам је завршио у затвору", прича Александар Радуновић.

Начелница службе за третман у КПЗ Снежана Петровић објашњава да се у затвору баве најпре ресоцијализацијом осуђеника.

"Описмењујемо осуђене који су неписмени, стручно оспособљавамо оне који то желе како би након затвора пронашли посао у цивилству. Бавимо се породичном проблематиком, настојимо да их ресоцијализујемо у сваком погледу", напомиње Снежана Петровић.  

Via Militaris кроз Ћуприју

У доба Римљана Ћуприја је била на месту где је био главни прелаз преко Мораве, где су Римљани имали зидани мост и ту је пролазио један од главних римских путева - Via Militaris.

"Пре хиљаду и по година на овом месту су римски војници чували римски град. Североисточна кула римског утврђења се простире и на простору данашње касарне. Ми смо копали само спољашњи део ван касарне. У касарни је било ископавања и археолози су наишли на делове бедема и зграда из римског периода, визнатијског, турског, аустријског", каже археолог Даница Милошевић.

Вредност локалитета је немерљива у било ком смислу. Било је то једно урбано насеље на простору данашње централне Србије између Виминацијума и Наисуса. Административно, културни центар једини на том простору, у то време.

Немерљива је и вредност манастира Раванице. Нисмо добили благослов да га снимамо изнутра, па вам преносимо како данас изгледа споља, много векова касније.

Раваница је задужбина кнеза Лазара, који је погинуо у Косовској бици 1389. Испод манастира је и пећина за коју се верује да крије благо цара Душана. Међутим, ни опремљенији од нас нису га пронашли јер пећина још није истражена. Верује се да води чак до Бора. Не зна се тачно колико је дубока, али се зна да има канала који су пуни воде.

Нисмо се усудили да идемо дубље у пећину. Зашто бисмо ризиковали, кад право ћупријско благо није ни сакривено. Видели смо га свуда око нас док смо тражили оно Душаново.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(недеља, 13. дец 2015, 09:37) - Мирослав. Краг. [нерегистровани]

Диван приказ Ћуприје

Поштено, доста тога нисам знао о овом граду, тако бурна историја, много вредних ствари на једноим месту, разни утицаји кроз историју, изгледа, изнедрили су добре људе и спортисте, и заљубљенике у Ћуприју.Сваку срећу у будуће.