Ћилим уткан у историју

Иако, проналазак културе ратара - неолита и последица припитомљавања овце и козе и организованог гајења памука, извора сировина за његов развој, ткање нису проширили седелачки ратари, него номади или прецизније казано пастири.

Сигурно са њима а вероватно са Блиског истока, заједно са овцом и козом оно је стигло на Стару планину. О томе додуше директних доказа нема, али посредни са приказима стилизованих ткачких производа на фризовима трачких посмртних маски и стереобатима грчких храмова, постоје.

Тиме се додуше угрожава теза да су у те крајеве ткалачки занат донели Турци.

Прича о Чипровцима, тада највећем хришћанском граду на Старој планини, који је од почетка турског ропства своје богатсво дуговао рударству, златарском занату и ћилимарству, прича причу о Турцима, али не као о носиоцима ћилимарства, него као о његовим спонзорима.

Довољан је био устанак чипровачких властелина па да од града, по економској моћи, парњака Београду, Нишу или Видину, за пар седмица не остане ни камен на камену и да се средиште ћилимарства пресели на нашу страну планине у подстаропланински град Пирот.

Готово заједно с ћилимарством у Пирот је пресељено и седиште Нишавске епархије па је за убрзо после тога у записима остала прича о напредном граду са четири хиљада кућа и четири хиљаде ћилимарки.

Уметнички најсваршенији у oвом делу Балканског полустрва, пиротски ћилими постају веома тражена и скупа роба. Забележено је да су Браћа Гаротић joш 1869. основали фирму "Пиротски ћилими - домаћа индустрија браће Гаротић".

Прво ћилимарско друштво основано је 1886. године. Тада су пиротски ћилими први пут и приказани европској и светској јавности на Светској изложби у Бечу. Но успеси у свету нису значили и успехе код куће и пиротско ћилимарство бележи прву кризу.

Кривац је надобудна династија Батемберг и форсирано ћилимарство у суседном Цариброду, за које су ангажаване према др. Цвeтану Васову и Србиславу Златковићу, ћилимарке из Пирота али и инструктори из Персије. Наднице за ткаље су биле веће од оних у Пироту, производ јефтнији, али квалитет и оригиналност ћилима ипак испод оних из Пирота.

Тада је у помоћ притекла краљица Драга и 1902. године у Пироту је основана Задруга ћилимарки, која је набављала материјал, давала кредите и обезбеђивала пласман. Имала је до 1300 чланица и за кратко време консолидовала пиротско ћилимарство.

То је доба када је пиротски ћилим статусни симбол, време када су и на двору Обреновића а касније Карађорђевића, гостинске собе и салони заслати пиротским ћилимима. То време је дало и ћилиме који највише вреде. За "шестак" (најмањи од свих), може се купити пола аута, за "деветак" ауто а за дванестак се може добити читаво мало богатство.Муштрије за оне највеће "петнаестаке" или такозване батлаке, који су захтевтевали посебан ткачки стан можете наћи само у инострансву.

Тајна њиховог квалитета и постојаности је у вуни балканске расе праменка, бојењу у рују, луковини, листу или кори ораха или липе и прељама из Висока, које су свој посао обављале без преслице, помоћу вретена и кудеље и на тај начин правиле најтрајнију нит. Квалитет пређе, бојења и рада таквим ћилимима заиста обезбећује трајност од два века.

Касније је наступио рат када се за ћилим откупљивао живот. Мир је поново донео задругарство но и  индустализацију, која је испразнила села, увела нову - мерино расу овце и покушала да од ћилимарског заната направи индустрију. Успела је готово да затре и једно и друго.

Јер, ћилимарство је индивидуалан занат. Понекад и уметност.

Зна се да су шаре на ћилимима смишљале саме ткаље, како би се знало који је чији рад. Тако су настала: кандила, разбацани ђулове, гугутће на диреци, ченђели... жељће.

Додуше има и шара које одмах одају своје малоазијско, кавкаско, персијско или анадолијско порекло, одакле је и техника ткања ћилима пре много векова највероватније и стигла на Стару планину.

Данас је Пиротски ћилим заштићена марка, али уједно и занат који доживљава највећу кризу у готово тровековној традицији. Њиме се бави тек тридесетак жена.

Петоструко више у Пироту и нешто у Димитровграду. Ако се зна да је за квадратни метар пиротског ћилима потребно месец и по дана рада а да је откупна цена по квадрату 150 до 250 евра, онда не треба да чуди што је национални бренд пред гашењем.

Ипак лека можда има. Потребно је старопланинска села поново напунити људима а онда овцама домаће расе. Ни лако, ни мало али могуће. Питање је само да ли је то неко предвидео у амбициозном туристичком походу на Стару планину!