Мигранти, мало пртљага - много терета

Ајимад из Сирије за две године трећи пут бежи. Први пут је из Алепа са породицом отишао у Кобане, а одатле је морао да крене када је Исламска држава напала град у јуну и сада путује сам са братом.

"Пре неколико сати сам разговарао са родитељима, кажу да су добро, али не знам до када ће бити", каже Ајимад Ахмад.

Избеглице на пут крећу са мало пртљага, али са великим теретом на леђима. Прича попут Ајимадове је много, али он је један од срећнијих, јер статистика каже да је чак 90 одсто људи који прођу кроз Србију изгубило блиског пријатеља или члана породице.

Скоро исти проценат пати од посттрауматског стреса, двоје од троје људи од анксиозности, а 80 одсто њих од депресије. Осим питања куда, и како сада, мучи их још једно.

"Они имају питање зашто баш они, да ли су можда сами криви за то. И поред тога постоји та кривица преживљавања па се питају да ли би, да су се можда мало више потрудили, могли сви да крену, да су нешто друго урадили да ли можда неко близак њима остао жив или неповређен", објашњава Маша Вукчевић из УНХЦР-а.

Психолошку помоћ добијају само од невладиних организација и то им бар донекле олакшава избеглиштво.

"Помажемо им да разумеју своје емоције и да их прихвате као нормалну реакцију на ненормалну ситуацију у којој су", каже Јана Стојановић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Пут кроз Србију је једна од најлакших деоница и последња пред улазак у Европску унију и зато овде још имају унутрашњу снагу, па чак и мало оптимизма.

"Они се надају да ће све бити добро, да ће бити лепо прихваћени. Оно што касније долази јесте страх да неће добити папире, да ће бити враћени у своју земљу, да интеграција не изгледа како су је замишљали и суочени су са дискиминацијом", истиче Јована Винчић из Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила.

Некадашња комесарка за избеглице Санда Рашковић Ивић каже да су психолошки проблеми део избегличке приче и да окретање главе и подизање зида нису добродошли.

"Србија никако не сме да изгуби образ бар када су ови азиланти у питању јер има дугу традицију прихватања људи и то прихватања за стално. Ови људи само желе да прођу и не треба бити према њима нељубазан и осоран", каже психајатар
Санда Рашковић Ивић.

А за љубазност на путу страха и неповерења довољно је понекад и само питање: "како си?".