Ручак са избегличком породицом у парку

Албум са фотографијама на овом рачунару открива причу о једној августовској вечери. Вечери у којој су Гордан Пауновић и његова супруга одлучили да не буду неми посматрачи, а која је четворочланој курдској породици донела осмех.

"Некако смо те вечери успоставили контакт са њима, пришли, питали шта им треба, они су били врло комуникативни, деца су била позитивна", рекао је Пауновић.

Иако су, данима пре тога, пешачили две и по хиљаде километара бежећи од рата, у којем је једна од девојчица рањена, а члан фамилије масакриран.

Пауновић каже да су отишли кући и били потресени колико су деца била позитивна и колико су хтела да комуницирају са њима.

"То је неки осећај који не може да те остави равнодушним, чак смо имали проблема да заспимо, јер сам ја мислио да је требало да их позовемо да спавају код нас", каже Пауновић.

Због непроспаване ноћи, ујутро су поново били у парку.

"Они су били још у парку, рекли су нам да су планирали полазак за то вече и ја сам их питао да дођу код нас да се туширају, али они нису хтели да се одвајају од својих. Океј, онда ћемо им донети ручак овамо, купили смо им неку храну и онда смо остали тамо с њима на 2-3 сата, ручали, играли се са њима, деца су правила оригами", испричао је Гордан.

Разговор, игра, забава често је све што треба избегличким породицама које ових дана пролазе поред нас. Гордан каже да нећете погрешити ни ако им донесете нешто воћа или кувана јаја, која највише воле.

"Заиста мислим да је обавеза сваког човека који не може да гледа равнодушно ову сеобу народа да дође међу те људе, да их погледа у очи и види да то није ништа страшно, већина нас реагује много емотивније јер на то нисмо навикли, док су они људи који просто имају свој циљ, имају енергију, а ми смо ту да им помогнемо да тих неколико дана колико их дели од тога, прођу што мирније за њих", каже Пауновић.

Заједнички оброк београдске и курдске породице можда није био последњи. Међу стотинама фотографија које нам показује, Гордан чува и слике њихових докумената. Тако ће их, нада се, пронаћи када нађу мир. И на добром су путу – како је сазнао, тренутно су у Берлину.

Нестрпљиво прича, јер жури да помогне другој породици. Потребан им је лед за чување инсулина. Један од њих је дијабетичар.