Живот Срба у Вучитрну

Ван главног магистралног путног правца Косовска Митровица–Приштина, без икаквог обележја, води пут ка малој српској оази крај Вучитрна. Природа какву људи могу да пожеле краси читав предео подно Копаоника, али је суживот са албанским суседима готово неподношљив. Најтеже је када падне ноћ, јер им комшије отимају стоку и другу имовину.

Александар Лазић из села Гојбуља каже да је због такве ситуације у селу продато шест кућа. Истиче да људи више нису могли да издрже притисак и да је сада још теже.

Представник села Гојбуље Братислав Костић сматра да држава Србија у тако малим срединама мора да осмисли нешто што имају Митровица, Звечан или Лепосавић.

"Зашто и овде неко не би био члан неке цивилне заштите? На тај начин би ти људи својим радом осматрали ситуацију, могли да пробуде комшију у проблему или било ком другом случају", наводи Костић.

У Вучитрн одлазе само из нужде јер, осим свештеника који се недавно вратио, у тој варошици нема Срба.

"Кретање наших грађана је веома тешко и небезбедно јер нема сигурности. Ја слабо одлазим у град. Ја се осећам небезбедним", каже председник Привременог органа општине Вучитрн Десимир Миљковић.

У суседном српском селу Мирочу, од 1999. године – пустош и рушевине.

"То је све запаљено, уништено, завладала је горе једна албанска породица. Немамо приступ горе, не можемо да одемо. Тражимо од државе да нам помогне да опстанемо овде", објашњава Милутин Миладиновић из Мироча.

Повремене патроле словеначких војника из састава Кфора веома су важне за преостале мештане, који се уз њих осећају сигурније.

"Ми патролирамо најмање једном недељно, а ако можемо, и више пута. Ту сам већ два месеца. Људи су отворени и мислим да се безбедније осећају кад смо ту", истиче капетан Бењамин Шкрињар из Кфора.

Мучи их и немаштина, па се сналазе. Највећу захвалност, кажу, дугују земљаку који помаже целом селу. Мештане ангажује да по неколико месеци раде у Норвешкој и на тај начин прехрањују породице.