Борба са болешћу и немаштином

Јеленино срце годинама ради са само 20 одсто снаге, а тешку болест додатно компликује алергија на већину намирница.

Дневно пије 12 врста лекова, уграђен јој је и бајпас и брзо се замара, због чега јој и кретање представља напор.

"Некад по десет дана не устајем из кревета. Кад ми је боље, гледам да шетам, да одем до града и обавим шта имам. Упућена сам и са Дедиња и из Каменице у Клинички центар на припреме, али још нисам на списку", каже Јелена.

Иста болест је задесила и Јеленину 14-годишњу кћерку Вању, али је, према речима лекара, откривена на време. Њено срце куца са половином снаге, па јој понекад и одлазак у школу тешко пада.

"Када идем по другарицу и када треба да се пењем уз степенице, много се заморим и не могу више. Веома ми је тешко", каже Вања.

Јелена и Вања живе од помоћи државе, што није довољно ни за лекове.

Кажу да им је два пута одбијен захтев за туђу негу и помоћ, а немају ни свој кров над главом.

"Живим од дечјег додатка и социјалне помоћи, што заједно износи 14.000 динара, а нама је потребно за лекове месечно око 30.000.

Две храбре Шиђанке, ипак нису саме. Помажу им пријатељица Наташа, другари из Вањине школе и новинарка Оливера Убовић, која је покренула акције у медијима.

"Платили смо им једну кирију и гориво за одлазак у Београд. Њима све треба, мало-мало па су у Београду, у Каменици, а то кошта", каже Оливера.

Помажу и у једној апотеци, где грађани остављају кусур или посебно доносе новац за Вањине и Јеленине лекове.

"То ипак није довољно, с обзиром на то да је њихова терапија тешка и дуготрајна, тако да позивамо све који могу да помогну", апелује фармацеут Јелена Перић.

Свесне да ову битку не могу добити саме, Јелена и Вања кажу да сваки дан завршавају са истим мислима.

"Пожелим да оздравимо што брже и да није толико тешко...", каже Вања.

Да за тренутак заборави на своју и мамину болест, добре комшије су се побринуле да Вања са вршњацима прослави малу матуру.