Сенокос, село које се поистовећивало с качкаваљем

Сам топоним је јасна кованица двеју речи - сено и косити. Несумњиво је словенски али не и тако млад, јер се у тимарима помиње још 1447. године. Ни Турци му нису мењали име а трагови људског обитавања у његовом атару много су старији и од Турака и од Словена.

Ту уз Воденичарску реку у подгорини врхова Мучибаба, Сребрна глава и Црни врх још од пре римских времена пролазио је пут. Помињу га проф. Гаврило Видановић-Сазда и Богдан Николов и везују за стара рударска окна.

Да је тако потрудили су се да провере студенти археологије из Истраживачка станице Петница почетком овог века. Налази преантичке керамике и шљаке дају за право Видановићу и Николову.

„Некада велико и богато место, које је своје богатство заснивало на петнаест хиљада оваца и изради првокласног качкаваља, данас их има тек неколико стотина", пише 1983. године др. Косовка Ристић.

Лета ове 2008.године затекли смо тек једно стадо или буљук, како Височани кажу. С њим смо срели деда Витка, човека који је преко седамдесет година са овцама на бачијама, јегрецима и појатама и који нема личну карту и не жели да зна у којој земљи живи. Прави пастир са навикама непромењеним од појаве интензивног сточарства на Старој планини. Он  није много знао или хтео да нам говори о качкаваљу.

Зато смо од мештана чули причу да је Сенокошки качкаваљ, заједно са оним из оближњег села Дојкинци, мостарском Блатином и Његушким пршутом  до почетка II Светског рата био обавезни део менија многих европских дворова и Беле куће.  

Традицију производње тог старпланинског специјалитета још увек како- тако одржавају млекаре у Дојкинцима и Височким Одоровцима, али мандра (радионица качкаваља) у Сенокосу је већ пар година затворена.Њен последњи власник преселио се у Земун.

Занимљиво је да Сенокошани качкаваљ сматрају производом турског порекла а вештину прављења приписују Куцовласима или Црновунцима.

Међутим истина је мало другачија. Качкаваљ је тврди сир италијанског порекла, који је на Стару планину стигао са реформама Селима II. Технологију израде донели су људи са Јадранског приморја и до данас у својим патронима познати као „Талијанци" и успели да остваре султанову намеру да направи трајан, за транспорт и трговину погодан производ,  да качкаваљ ухвати корен на Старој планини и одатле се прошири на цело Балканско полустрво. 

Качакаваљ је прављен од маја до августа од мешавине огромних количина овјег и незнатне козјег млека и са испаше са савата и сувата на надморској висини од око 1000 метара. После тога је сољен морском сољу и пуштан је уз свакодневно окретање да „одлежи"  најмање пола године.Тек такав је могао на трпезу.

Сенокошани се слажу да би  при данашњим условима такав производ био или прескуп или неисплатив. Ипак са врло мало поштовања говоре о сурогатима качкаваља, који се праве у Понишављу на полуиндустријски начин  и са пежоратвном интонацијом зову их „мешанац" или Пиротски качкаваљ, пошто кажу, Старопланински никако није.

На питање у чему је тајна Сенокошког качкаваља од Велизара Тошића, са 37 година најмљађег становника Сенокоса, добијамо одговор у гори, води и испаши.

Но Сенокос није само прича о качкаваљу и овцама.

Он је и село које је срасло с планином, село које је сачувало највише аутентичне архитектуре у целом Високу и кућа са крововима од камених плоча, село са највише водотокова око њега, највише шума и пашњака и једино село које је обухваћено мастер планом за изградњу жичара, ски стаза и хотелских комплекса. Како ће се, ако уопште могу, помирити ново и старо, остаје да видимо.

Сенокос је село са преко 150 кућа у којима живи 44 становника - 29 бугарске и 15 српске националности.