Параћин – тегла пуна "жвазбуке"

Када се једном књаз Милош најавио да долази у Поморавље, Јагодинци су му за дочек испекли ћурку, а наивне Параћинце посаветоваше да му спреме - џигерицу. Непријатно изненађен, књаз се у Параћину није много задржао. Остала је легенда како су Јагодинци сместили Параћинцима, које ће заувек називати – "џигеранима".

У Параћин крећемо из ваздуха. Ово је терен по којем се најбоље сналазе чланови Аеро-клуба "Наша крила", једног од најпознатијих и најнаграђиванијих у Србији.

"Верујте ми, ја годинама ходам по земљи, али и по облацима. Много је лепши осећај горе на 3.000, на 4.000 метара изнад прелепих кумулуса него на земљи. Битно је само жеља да имате јаку мотивацију да летите", прича председница аеро-клуба "Наша крила" Светлана Симић.

Како каже, свако ко жели да направи свој први скок, своју прву ваздухопловну авантуру, може да дође у аеро-клуб.

"У року од пола сата направимо припрему за тандем-скок са 3.000 метара, добије се снимак и са осмехом напусти аеродром", прича Симићева.

Пилоти параћинског Аеро-клуба "Наша крила" вишеструки су државни прваци и екипно и појединачно. Више пута су освајали "Златног орла", најпрестижније признање Ваздухопловног савеза Србије.

Један од њих био је потпуковник Живота Ђурић, који је погинуо на задатку током НАТО бомбардовања 25. марта 1999. године. Живота је одрастао на само стотинак метара од цивилног аеродрома у Давидовцу. Још као дете гледао је старије пилоте како лете, па је то и сам пожелео. Данас овде своје прве падобранске скокове праве неки нови клинци, а клуб је за најмлађе Параћинце обезбедио бесплатну обуку.

Добром ветру, поред летача, нада се и параћинска привреда. Истина, индустрија је у овом граду развијенија него у многим суседним опшинама, али је незапосленост вероватно највећи проблем Параћина.

Први човек Параћина Саша Пауновић каже да је, иако индустрија ради, након транзиције велики број људи остао без посла.

"Ми имамо ту фабрику цемента која ради и производи као и пре приватизације, али је 2.000 људи остало без посла и сада ради у тој фабрици само око 350 људи. Дакле, они који су остали без посла сигурно се не могу сложити да је то добро стање привреде у Параћину", објашњава Пауновић.

Упутили смо се у чувену цементару у параћинском селу Поповцу да се и сами уверимо какво је стање у тој компанији. Мада може да превари, први утисак је да цементара веома уређена, јер двориште фабрике више личи на излетиште. Једноставно, овде се на сваком кораку види да је власник Швајцарац. Додуше, још само око три месеца, када би цементара требало да добије новог власника, из Ирске.

"Много смо урадили на модернизацији и структурирању процеса производње, како бисмо били ефикаснији и конкурентнији на тржишту. Да бисмо могли да испоручимо најбоље производе нашим потрошачима", каже генерални директор Цементаре "Холцим" Клаудиу Соаре.

Све је почело још 1897. године кадаје Поповчанин Никодије Павићевић испекао сиву земљу, самлео је у воденици и добио – цемент. То му је лако пошло за руком, јер је овај крај богат рудама од којих се цемент прави.

Цементара је имала пресудну улогу у привредном, али и културном развоју Поповца. Али како свака медаља има две стране, Попочани су се често жалили на цементну прашину. И сами смо се уверили да су поједини кровови прекривени сивим прахом.

"Прашине имате свуда. Где год је саобраћај, ту је прашина. Ми одлично контролишемо емисију прашине која произилази из наше производње и она је јасно испод прописаних граница. Могу да вам кажем да ћете, чак и да се овде не производи цемент, и даље имати прашину на крововима", објашњава Клаудиу Соаре.

Прашине има и у фабрици бомбона "Параћинка", али је она – шећерна. Јак мирис жвака и бомбона осећа се већ када се примакнете вратима фабрике, а унутра је готово загушујући. Мента, еукалиптус, јагода, лимун, наранџа... Право царство мириса.

"Најпрепознатљивији смо по бомбонском програму, затим смо једини произвођачи жвакаћих гума међу којима је и позната робна парка 'жвазбука', затим ту је и 'скип'. Радимо и мале боне, бомбоне које су наш најпродаванији производ, а оно што је традиција јесте програм ратлука и желеа, што су били први прозводи од почетка оснивања фабрике које су још тада рађене", прича нам први човек "Параћинке" Дејан Симић.

Први ратлук и прве бомбоне, додуше не у модерним машинама, овде су направила браћа Милојковић још пре 91 годину када почиње прича о првој параћинској фабрици бомбона. Од тада, многа деца су одрасла са "Параћинкиним" лизалицама, бомбонама, желе бомбонама и жвакама. Чувена је "жвазбука", а једнако су омиљене и жваке у облику цигарета.

Уколико вам родитељи раде у "Параћинки", велика је могућност да ћете и ви овде бити запослени. Запошљавање с колена на колено овде је традиција.

"Тај концепт кадровске политике, да се наслеђују генерације, показао се као успешан. Имамо по три, четири генерације које су прошле кроз 'Параћинку' и мислим да је то добра варијанта из разлога што је другачији и однос тих људи. 'Параћинку' буквално доживљавају као своју другу породицу", додаје Дејан Симић.

Ако бисмо и на Параћин гледали као на једну велику породицу, њена мајка би, свакако, била Српска фабрика стакла. Поред тога што храни више од 850 породица, стаклара је један од главних брендова Параћина.

"Рекао бих да је фабрика једна витална стоосмогодишња старица и кад је толико издржала, мислим да ће добацити још једно педесетак година или више. Пошто не видим да се ови прозводи који улазе у нашу амбалажу могу паковати у нешто друго, а не видим ни да се може пити из нечег другог, осим из чаше, то још увек није пронађено", каже извршни директор економских послова Српске фабрике стакла Борислав Вуковић.

Домаћини, не брините – флаша за ракију неће фалити. Домаћице, можете да одахнете – биће довољно тегли за ајвар и џем. Двеста хиљада тегли дневно се направи у параћинској стаклари.

Обилазећи фабрику, освртали смо се тражећи такозване дуваче стакла. Овде их, међутим, више нема. Производња је аутоматизована, али ручни радови се овде чувају у посебној соби.

Од свог оснивања до данас, Српска фабрика стакла тешко је проналазила мир. Много пута је мењала газду, прекидала, па потом обнављала производњу. Ратови су дрмали и њене темеље. Али ниједан рат је није погодио као неуспешне приватизације.

"Они имају овог тренутка одређене проблеме због проблема које има сам власник у Бугарској. Ако ти проблеми буду успешно решени, Параћин очекује још један период значајног инвестирања у саму стаклару. Већ смо видели у последње три године да је дошло до знатне модернизације производње, што значи нова радна места вероватно, или заштита постојећих у СФС, ако та прича буде успешна", каже Саша Пауновић.

Скоро годину дана прошло је од разарајућих поплава које нису заобишле ни овај поморавски град. Нико није могао ни да слути да ће Морава и мала Црница, која пресеца Параћин, толико набујати и угрозити читав град наневши ненадокнадиву штету околним селима.

"После годину дана, ми смо успели да вратимо у неко првобитно стање јавне просторе. При крају је реконстукија јавних објеката, школа, још једна средња школа је остала да се окончају неки важнији радови", наводи председник Општине Параћин.

Према његовим речима, чекају се неке процедуре и папири, али и због техничких услова – зиме и сушења зидова – није било могуће све радове привести крају. Али, додаје, у наредних месец до два, очекује се завршетак и санација радова у том делу.

Председник општине Параћин, који се на том месту налази већ 11 година, поред индустрије, и туризам види као један од стубова развоја града. Параћин и Археолошки институт у Београду раде на археолошком налазишту Дреновац, поред самог ауто-пута.

"То би била једна од тих тачака. Друга тачка јесу термалне воде у насељу Сисевац, где постоје манастири из средњег века. Дакле, читав комплекс постоји од старог града Петруса код Поповца, даље Забрега, па према Сисевцу, и то даље треба повезати са манастиром Раваницом у ћупријској општини, затим Манасијом, Ресавском пећином, диносаурусима у Свилајнцу и аква-парком и зоо-вртом у Јагодини. И та целина би била једна права понуда за вишедневну екскурзију на овом простору", објашњава Пауновић.

У туристичку понуду града данас улази музеј у самом центру Параћина, који чува лобању крокодила пронађеног у Поповцу, али и остатке још из гвозденог и бронзаног доба. Много тога пронађено је баш на простору некадашњег утврђења Петрус.

Кустос Завичајног музеја у Параћину Александар Срдановић објашњава да је Петрус добио назив по грчкој речи за камен.

"Утврђење потиче из друге половине 14. века када је цар Душан целу ову територију пренео жупану Вукославу, свом властелину, да му овде организује краишт. Значи, то је некад била граница српске средњовековне државе", додаје Срдановић.

У кањону Црнице крајем 14. и почетком 15. века било је на десетине цркава и манастира. Зато је ово место познато и под називом мала Света гора.

А са друге стране брда, на самом уласку у Параћин, налази се терен за фудбал који је видела цела Србија. Управо на том стадиону, Моша, Тирке и Милутинац направили су свој највећи успех, али само на филму. Стадион Фудбалског клуба "Јединство" био је студио под ведрим небом лета 2012. Нико не би ни помислио да то није прави Уругвај.