Ковин – рудник под водом, тамбураши на песку

Тврђаву Контра Маргум изградили су још стари Римљани, када се звала ждрал-град, а данас по ономе што је остало од ње, уместо ждралова, шетају гуштери. Ковинци шетају одмах преко пута – поред рукавца Дунава, званог Дунавац.

Ковин је богат град, макар по броју народа које живе у њему. Лућијан Богданов, ковински новинар у пензији, прича нам да, поред Срба којих је највише, у Ковину живи још двадесетак других народа: Мађари, Румуни, Роми, Чеси.

"Имамо и једну Јапанку, која је овде удата", додаје Богданов, за кога ће вам многи Ковинци рећи да је енциклопедија која хода.

Није чудно то што се Ковинци хвале да су толерантни, а о томе сведоче и четири богомоље: две српске православне цркве, румунска православна црква и римокатоличка црква.

"Ковин је једина варош у Европи која је 30. новембра 1428. године добила привилегију да само њене цркве бирају свог свештеника. То је, иначе, привилегија краља била. Добили су те године 60 католичких цркава, и једина варош Ковин са свим својим црквама", наводи Лућијан Богданов.

Историју Ковина много пута је одређивало то што је био погранично место, а много пута га је то и коштало.

Овде се још препричава догађај с јесени 1915, када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска удружене напале Србију. На војничком гробљу у Ковину сахрањено је скоро 500 српских, немачких и аустроугарских војника, заједно.

На гробовима аустроугарских и немачких војника исписана су имена и чинови. Српски војници нису имали плочицу са идентификациојом, па на њиховим гробовима пише једноставно "српски војник".

Такође, у време Првог светског рата, у Ковину је изграђена касарна. Али, било јој је суђено да буде болница за психијатријске болести.

Оно по чему сви знамо Ковин

Али овај градић је незаслужено познат само по болници, јер има нешто што нико у свету нема – рудник у језеру.

Микица Лукић, технички директор Рудника "Ковин", прича да је багер за ископавање монтиран у језеру 1991. године, а да је експлоатација угља почела 1994. године и да траје до данас.

"Са дна језера вади се угаљ лигнитне старости. Углавном је то угаљ који је по квалитету сличан оном у костолачком басену, донекле и колубарском", наводи Лукић.

Са 250.000 тона угља, колико се овде ископа годишње, Рудник годину завршава у плусу. Иако је фирма у реструктурирању, у ковинском руднику се хвале да не користе помоћ државе и да зарађују од сопственог рада.

"Плате су редовне и све обавезе према држави се финансирају, и један део чак и заосталих обавеза уговором о репрограму се извршавају", додаје Лукић.

Ветрови су хтели да баш на простору ковинске општине створе највећу пешчару у Европи. Делиблатска пешчара простире се на површини од чак 350 квадратних километара. Са одлично обележним стазама за шетњу, идеална је за оне који воле такву врсту рекреације. Банатски песак, како још називају ово место, привлачан је за природњаке широм света.

У време СФРЈ, овде није било довољно кревета за све госте, па су се дограђивале нове собе. Али са Југословенима отишле су и њихове навике. Већина соба је сада празна, па не чуди што преноћиште са три оброка овде кошта само 1.200 динара.

Мариус Олђа из ЈП "Војводинашуме" каже да је привређивање Делиблатске пешчаре у највећој мери засновано на економији коришћења и гајења шума, а мањи део се обезбеђује од прилива сточара, пчелара и рибара.

"Удео туризма, да ли организованог групног и спортског туризма или индивидуалног посматрача птица и љубитеља природе и нешто већег броја ловаца, незнатан је у целом приходу предузећа", додаје Олђа.

Ако, ипак, одлучите да овде проведете коју ноћ преко лета, биће вам потребно расхлађивање дању, а ћебе ноћу, због сталног ветра. Температура песка лети иде и до 70 степени. Можда баш зато ову пешчару називају и Европском Сахаром. Ипак, не очекујте да овде јашете камиле.

"Најкрупније врсте из групе сисара у Делиблатској пешчари јесу европски јелен, дивља свиња, срна. Од грабљиваца, ту је познато станиште, додуше данас ретких вукова, и врло повећаног броја шакала", прича Мариус Олђа.

Филмски студио под ведрим небом

Овај јединствени парк природе у Европи, поред тога што је рај за љубитеље природе и оне којима не смета ветар, има и своју комерцијалну страну. Овде су снимљени неки од наших најпознатијих филмова: Ко то тамо пева, Балкан експрес, Свети Георгије убива аждаху, Бој на Косову.

Иако никада тамо није снимао филм, глумац Ненад Стојменовић добро се сећа банатског песка. Мада скоро двадесет година живи у Београду, Ковин у којем је рођен и где живе његови родитељи, каже, буди у њему лепе успомене.

"Мислим да су Ковинци прави Банаћани, прави Војвођани, и посебно онако неке старе породице негују много лепу традицију. Мени је мајчина страна комплетно одатле, чак је моја баба Немица, тако да и моја породица припада том једном архаичном сензибилитету, онако правом војвођанском", каже Стојменовић.

Ковин има и своју плажу, такозвану Шљункару. Преко лета, ово је омиљено место Ковинаца. Шљунак пржи, али је зато у шуми хлад.

"Најлепши ми је центар Ковина. Он је некако прави аустроугарски, немачки, војвођански стил. То је нешто што ми и данас највише импонује кад прођем ту, па помислим: 'Баш је лепо'. И оно што је највећи квалитет Ковина као места, као града, јесте дрвеће", додаје Ненад Стојемновић.

Управо је у дрвећу једна ковинска породица видела посао. Расадник "Зелена плочица" у селу Плочици један је од највећих у југоисточној Европи.

Власник расадника, Драган Стефанов, прича нам да гаји више од хиљаду култура.

"Највише има туја, еманципариса, црноборишног бора, смрче разних варијатета, клека, доста врста дрворедних садница лишћара. Наш расадник је 25 хектара и имамо производњу бусена траве", каже Драган Стефанов.

Између љубави и бизниса

Његова супруга Љиљана додаје да расадник не би опстао без женске руке. "Поред производње, ту има и низ других околности за које је и те како потребно да и жена учествује. Овде је производња читаве године, зависно од тога које биљке се у ком периоду погодно разможавају", каже Љиљана Стефанов.

Све више љубав, све мање бизнис. Тако Љиљана и Драган описују ситуацију у којој се данас налазе, јер криза није заобишла ни њихов расадник.

"Ја се, поред овога, бавим и нешто мало сточарством, али више ратарством. Тако да смо нешто што се у неким бољим временима зарађивало од расадника улагали и у пољопривреду", каже Драган.

Па, и ако се од мотике преживљава, од тамбуре у Ковину одавно не може да се живи. Али не може се ни без ње.

Доријан Мохора, председник Музичког друштва "Ковински бећари" прича нам да је то аматерско друштво које не живи од музике.

"Окупљамо се и свирамо из љубави. Има ту и пензионера, има људи који раде. Ми смо друштво које ради преко 30 година", каже Мохора.

Његов колега Илија Крају, или Биби, како га сви Ковинци знају, има једноставан одговор на питање зашто су "Ковински бећари" најбољи тамбураши у Ковину: "Једини смо и због тога смо најбољи".

Недовољно северно да би био војвођанска варош, недовољно јужно да би био шумадијска паланка. Управо зато Ковин је занимљив, али и због Дунава, рудника, пешчаре и, наравно, најпознатије психијатријске болнице која је толико опседала Едуарда Сама, главног књижевног јунака Данила Киша.