Привредно чудо под једним храстом

Становници Горњег Милановца воле да кажу да он никад није био балканска паланка него средњоевропска варош. Шумадијски Беч Милоша Обреновића, без сокака и шорова, са улицама под правим углом.

Један од најмлађих српских градова, смештен између Рудника и Вујана, на месту некадашњег Дивљег поља, и са људима који дочекују са осмехом. Град "еурокрема", Дечјих новина, "Металца", и најпознатијег српског храста, али не оног са Коридора, него Милошевог лужњака, храста под којим је на Цвети 1815. Милош Обреновић одлучио да се диже нова буна на дахије. Тај храст је био као црна кукавица.

"Народ каже: Кад год се нешто лоше десило династији Обреновић, са оног оригиналног грма отпадала је по једна грана. Прво 1860. кад је умро Милош, па осам година касније кад је убијен кнез Михајло, па 1889. када је абдицирао Милан, и на крају у јуну 1901. у олуји је пао, непосредно пре мајске катастрофе", прича нам Алескандар Марушић, историчар и кустос Музеја рудничко-таковског краја.

Из Кнежевих ливада милановачка тура води до Такова, до брда Главица, где је често боравио Свети Сава. Према предању, својим чудотворним штапом створио је минералне изворе на речици Дичини. Верује се да је јашући Сава прешао реку, а да је коњ био толико моћан под њим да је оставио трагове у камену, а они дан-данас могу да се виде као врло необични.

Девојке су се пред удају, у освит зоре, на овим изворима купале потпуно наге како би спрале са себе све грехе и имале здраво потомство. Да ли зато што је греха мање, или је много хладно, но девојке се данас овде ретко купају. Старе обичаје однело је време, али није Савино чудо, једино које Милановчани памте.

Бескрајни фабрички круг – "Металац"

Како је први човек "Металца" у најцрње време српске привреде успео да од фабрике направи невиђено чудо?

"Ослоњени на своје знање, на своје умеће, далеко од Београда, да нам неће нико помоћи ако закрчимо Ибарску, него да решење тражимо унутар саме фабрике", каже Драгољуб Вукадиновић.

Успео је са формулом социјалног предузећа. Нема великих отпуштања, али нема ни превеликих плата. Ако патимо, патићемо сви, али нико неће остати на улици. Колико је то важно за овај град довољно говори податак да сваки пети запослени Милановчанин ради овде. Први човек општине скоро да ликује за разлику од комшијских градоначелника. Како је водити град у коме има привреде?

"Милановац има и доста решених комуналних питања, довели смо воду са Рзава, квалитетну, град је сто посто гасификован, имамо модерну депонију за пречишћавање, привреда добро функционише, имамо политичку стабилност, и морамо да оправдамо оно са чим се поносимо – да је на овим подручјима стварана модерна Србија", тврди Милисав Мирковић, први човек града.

Најслађа шумадијска долина

Све је овде "Металац". Онај фудбалски Металац има нови стадион, по Уефиним стандардима. Кад смо ми били овде, фудбалери су били у Црној Гори на припремама, али имају привилегију да играју на оваквом стадиону.

Није лако тренирати празног стомака у долини "еурокрема", где се спајају сви укуси и мириси најпознатијих слаткиша из ових крајева.

"Тренутно је запослено 460 радника и највећи су проценат Милановчани, неких десетак одсто су Чачани, али то смо ми, то су нам комшије, ми их сматрамо нашим људима", каже Оливера Обреновић из "Свислајона".

И то није све од фабрика. Овде ради цела индустријска зона. Ипак, мало ко ће вам у Милановцу на прву рећи да је задовољан животом. Јер, увек може боље. Али, у Милановцу никада није престајало златно индустријско доба. Овде постоји и нешто што се у Србији готово изгубило –средња класа.

Зато не чуди што добар део студената из Милановца посао не тражи у Београду него се овде враћа.

Музичка сцена Милановца почиње са "Бјесовима", најпознатијим милановачким рокерима. Мада ће вам они рећи да је њихов музички правац гранџ, а не рок. Њихова музичка прича почиње причом о урушавању рока.

"Рок је послужио за сламање Слободана Милошевића такође гурањем хероина у мале градове, као што је Горњи Милановац... То је била 1994, за финансирање рата... Ми смо били оружје хладног рата, и Горњи Милановац и рокенрол у СФРЈ", тврди Зоран Маринковић, певач "Бјесова".

"Дечје новине" – сећање на детињство

Некима је прва асоцијација на Милановац поп култура, музички часопис, рокенрол, стрипови, али Зоран има необичну асоцијацију кад му кажете Горњи Милановац.

"Био сам четврти-пети разред. Устао сам рано и погледао у правцу брда изнад моје куће. Видео сам летећи објекат. То је била једна ватрена кугла која се дигла изнад Ждребана и вратила се. Не знам шта то значи..."

За четнички важи овај крај Србије, мада ће вам Милановчани рећи да су комшије из Чачка већи четници. Има и Милановчана које је Тито одликовао. Дечја редакција Дечјих новина, симбол издаваштва у Југославији, па и Европи. Стечајем 2000. завршила се та прича, али су Зека, Тик-так, сличице и стрипови за многе генерације остали једно од најлепших сећања на детињство.

У граду ком је кумовао Милош Обреновић, а указом га градом прогласио Александар Карађорђевић, има једна кафана, идеална да се у њој заврши ова тура. Сећање на стару чаршију, са двојицом кумова – глумцем Драшком и редитељем Михаилом води нас до Луњевице.

"Милановачке кафеџије су биле веома велики пријатељи међусобно. Једном кад би кренуо посао лоше, сви остали би одређених дана у недељи долазили у његову кафану на пиће, да му помогну да се врати", каже глумац Драшко Обреновић.

У априлу, на два века устанка под Таковским храстом у граду племића сјатиће се цела политичка Србија. До следећег јубилеја мало ко ће се од државника да сетити Горњег Милановца, али не мари. Овде се од прошлости пуне само музејске касе, а срећом по Милановчане, живи се у садашњости и од ње.